Homo homini Homen

I, mada je „retro“ u trendu, a svaki ambiciozni političar trudi se, po cenu da ispadne smešan, da nečim podseti na Broza, makar iz vremena nesvrstanih, drug Đilas se nije povinovao ovom pomodarstvu. Skresao je, „podmlatku“ u lice, ono što po prirodi stvari podmladak treba da skreše „rukovodstvu“. S obzirom na to da Đilas vodi računa šta priča, ovo ima da znači da je bio baš iznerviran. Ili zabrinut, s razlogom. Iz toga se dalje da naslutiti da stvar s omladinom DS stoji gore od onoga što je gradonačelnik biranim rečima iskazao. „Nemojte da sa svojih 20 budete kao mi sa svojih 40. Jer, ako budete takvi, onda nema nikakve potrebe da postoji omladina“, rekao je Dragan Đilas na izbornoj skupštini omladine DS. Naravno da je bilo bolje da im je ovo rekao pre pet-šest godina, ovako, sad se bavimo već posledicama i zatečenim stanjem stvari. Takođe, naravno, nije baš ni Đilas pre šest godina bio dužan i najpozvaniji da „vaspitava“ mladi kadar i uči ih tome da jeste lepo biti mlad i bogat političar turpijajući nokte, ali da ako hoćeš da budeš političar budućnosti, i da budeš na čelu DS, moraš, bratac, da imaš ponešto, s intelektualno-mentalnog aspekta i u glavi i u srcu, a s anatomskog stanovišta i ponešto u ispodpojasnom predelu, za šta se, kada izbegavamo prostačenje, obično kaže „imati petlju“. Zaista bi bilo zanimljivo pratiti kakav efekat su izazvale Đilasove reči i koliko su se teško odrazile po savest mladih deesovaca, kojima su instant polit. kursevi već uništili značajan deo kreativnoti. Naravno, pun efekat bismo videli, kada bi za pola godine Đilas rekao: „Nemojte da sa svojih 20 budete kao da vam je 60. Stvarno, više nema potreba de se zovete podmladak. Srediću vam preko Krkobabića da se učlanite u PUPS, pa tamo još neko vreme možete da glumite razuzdanu mladost, u DS nema više mesta za mlade, podgojene karijeriste koji misle da se do visokih pozicija u stranci dolazi poslušništvom i aminovanjem rukovodstvu. Menjajte nešto, radite nešto ili vozdra.“ Znajući stanje u društvu, takvu besedu politički pre ne bi preživeo Đilas nego mlade snage kojima se obraća. Međutim, da ne budemo nepravedni, nisu ni omladinci sasvim krivi što su takvi kakvi su.

Recept za političko napredovanje u Srbiji jeste da talasaš što manje, da fraziraš što više i ponavljaš oveštale parole stranačkih idola s vrha, siguran da tako nećeš pogrešiti. Ako ukazuješ na greške, optužuju te za defetizam, ili za jeres pesimizma i neverovanja u to da je Nik Sloter bezgrešno začet i poslat u Srbiju da spase narod od apatije i podari vlastima život večni. Pa, ajd sad ti zucni i rizikuj da ni do penzije ne dobiješ čak ni najmanje poslaničko uhlebljenje a kamoli veću funkciju. Prošla su vremena kada se išlo glavom kroz zid. Nekad je bilo najprirodnije da mlad čovek čita Branka Miljkovića, danas, skripta sa instant kurseva kako postati uspešan iz fotelje. Ovo danas, što je ostalo od političke omladine, ne samo DS, ali ovde je o njima reč, jer se tu očekivao rasadnik najboljih budućih političara, prati sve stranačke tračeve, međusobice odraslih, agituje po internet forumima na najprizemniji način, šlihtajući se kome stigne i sanjajući o tome kako da postane Homen umesto Homena. Posmatrano sa stanovišta dizajna, to bi se reklo ovako. Ako matori rukovodeći kadar na svojim GO odborima, ili izbornim konvencijama, najviđenije kadrove najavljuje spektakularno dramatičnim muzičkim insertima iz filma „Gospodar prstenova“ kombinovano sa „giv mi fajv“ i ostalim koskama moderne politike gde je ambalaža sve a sadržaj ništa, šta očekivati od omladine? Dobro su i takvi. Mogao im je muzički motiv na izbornoj skupštini biti: „Da mi je biti morski pas,

za-a-a-jedan dan, jedan sat, biti morski pas.“ Mada nije isključeno da su mnogi baš to pevušili dok je Đilas, zaludu, držao čas.

Možda zvuči šaljivo. A nije uopšte. Narod koji ima ovakvu omladinu po vodećim strankama ima razloga da misli o svom opstanku. Utoliko pre jer, omladinu iz matematičke gimnazije, i sličnih rasadnika mladih genijalaca u Srbiji, koji svako malo sami svojim sivim ćelijama po svetskim takmičenjima poraze na tren sivilo prosečnosti ili estradni šareniš, uprkos problemima u školstvu i prosveti, niko ne uzima za ozbiljno. Ali ih, još dok stasavaju, ošacuju ljudi kojima je posao da na globalnom planu prave selekciju najumnijih i odvode ih širom planete. Samo Srbiji trebaju mladi aparatčici, klonovi svojih šefova, zadivljeni domaćim političkim džet setom iz skupštinskih restorana. To su oni koji misle da ništa ne duguju državi, ali žive na njen račun čim dobiju partijsku knjižicu.

Šta reći Đilasu ako je stvarno mislio ozbiljno? Tja. Ne daj se, Ines.