Horverc, Šturm!

Vučić poluležeći, premoren u fotelji, sa čuđenjem istinskog filozofa razmišlja, pijuckajući vino – dok mu se levi kraj usne smejulji, dečački zadovoljno kao da je pojeo čokoladicu, a desni kraj usne isto tako, ali kao kod mačke koja je pojela kanarinca. Poluglasno, sam sebi zbori: „Hebote, i Bodo me pohvalio, ej, Bodo Hombah, nije to Guzenbauer. Kaže Gangula da su Bodo i Đinđić bili dobri prijatelji. Majke mi, ne znam, šta je tom zločinačkom svetskom poretku, pardon, mislim, šta je tom prijateljski nastrojenom svetu, koji nas je na današnji dan bombardovao, da me svi odreda toliko hvale. (Licem mu pređe sen tuge.) „Možda, zbog noše. Jer, ja se nisam mnogo petljao u procene štete, samo sam ponavljao to o noši…“

Neko kuca na vrata kabineta. „Horverc, Šturm“, kaže Vučić i smeje se, „volim da učim nemački preko Salaša u malom ritu. Patriotski, a ipak nemački“. Kucanje se ponavlja: „Pa, horverc, Šturm, pobogu, zar ne razumeš nemecki?“. Ulazi Stefanović: „Šefe, ja se izvinjavam, onaj Vulin poslao neke udovice, izginuli njihovi tokom bombardovanja, bune se što se ne obratite naciji, šta da radim. Predvode ih Guskova, Alečkovićka i Ljika Bulatovićka.“

„Ne znam, Stefanoviću, smisli nešto, spremam se za novinare.“ Stefanović (stidljivo): „Šefe, pa danas je 27. mart“. „Jesi ti luuud, samo mi treba još i to, bolje rat nego pakt, dosta smo mi ratovali, hajde malo da pobeđujemo u miru“. „Ma ne, šefe, nisam to mislio, nego, na današnji dan je oboren Nevidljivi F-117, pa sam mislio da im otkrijemo dugo čuvanu tajnu, da ste vi vodili tu akciju, kao u Feketiću, to je blizu Buđevcima…“ „Stefanoviću, ludače, zar u danu kada se Smajlovićka kači s Obamom, kad nemam pojma šta ću s Bajatovićem i Krimom, šta s ovolikim mandatima SNS, kad… – još da me optuže ovi naši za F-117?“ Stefanović uočava svoju grešku i odmah pocrveni.

Vučić samozadovoljno i preplašeno nastavlja: „Ne slažem se sa onima koji smatraju da se slažem sa gospođom Smajlović koja smatra, i to je njeno građansko pravo, za koje će uvek imati moju podršku, jer je pravo govora zagarantovano ustavom, da se Barry, ooops, gospodin Obama ne razume u Kosovsku situaciju. Razume se, nije on, nekakav glup čovek. Jer da jeste ne bi bio na čelu velesile, kao i gospodin Putin što se razume i, i, nema razloga, mislim, da se mi u ta razumevanja mešamo. Srbija pravi, kao što je čovek, Tomas Man – moj poočim i prijatelj predsednika Srbije, rekao, prosrpsku, a ne protivzakonitu vladu. Mislim, protivustavnu, mada Ustav, ne znam…“

„Šta, Stefanoviću? Preambula? Ma daj, Voja je u Koštunićima, a ovi što se sad pojavljuju na B92 neće praviti pitanje. Ma, ne Šešelj, nesrećo! Vidiš da se spremam za pres-konferenciju, ali ne znam odakle da počnem, sve se dešava u jednom hebenom danu. Mislim da bi bio red da se obratim najpre novinarima:

„Dozvolite mi najpre da vam čestitam Dan novinara, NUNS i UNS, to su dva oka u glavi i treba raditi na čvršćem povezivanju. Dosta je bilo ekstremističkog deljenja Srbije na nekakvu tabloidnu i nekakvu šabloidnu. Uostalom, ako pogledamo našu prošlost kojom se možemo podičiti, uočićemo da kad je bilo gusto razlike su se brisale, naši najugledniji novinari, kao partizani i četnici nekad, kad zagusti uskakali su tamo gde navodno nisu pripadali. Jer šta bi jedan tabloidni list u periodu 2000 – 2003. bio bez uglednih novinarskih imena, i ko bi posle 2003, pa sve dok moja, je li, malenkost ne ujedini Srbiju, najžešće kritikovao tabloide i optuživao ih za razne gluposti? Tako ću početi, a kako ću završiti, ako asteroid promaši… Misliću o tome sutra. Kao Skarlet. Zovite me Vukica Skarlet“.

Baca poslednji pogled na ogledalo i izlazi iz kabineta. Naša budućnost.