Igra okolnosti oko Čede J.

Elem, prepucavanje svih „čistunaca“ bivših i sadašnjih režima traje nesmanjenom žestinom. Gorki gemišt istina, poluistina i laži ispija se, a sa tom čašom žuči samo sado-mazo slučajevi ovih dana nazdravljaju u slast, čast i mast. Moram da kažem, još jednom: fuj! Po mnogim novinama atmosfera kao 2001-2003, peru se vlastite biografije opanjkavanjem tuđih, najčečće onih sa kojima se nekad dosta soli i hleba pojelo. Ej, Srbi, Srbi… I rekoh prošlog petka da ta prepucavanja među bivšim ortacima ne bi trebalo da postanu naša nova zgubidanska opsesija. Neka ih, što reče onaj najmudriji među Englezima: „Neka se šugava kobila češe, moja je šija čitava.“ Ni Englez, ni moja malenkost time ne poziva na uskogrudost, već na odbijanje da se učestvuje u raspravi sveznajućih smutljivaca, jer se tu nema šta dodati niti oduzeti, ako ste, a većina ljudi jeste, samo slabo obavešteni posmatrači, kojima preostaje čuđenje. E, ali ako porivu savesti ne možete da umaknete, ma koliko vam priča bila odvratna, u jednom smislu biva da ne možete baš potpuno i u svemu ostati po strani. Tu se vraćam na Sartra s početka, da svaki čovek vredi baš koliko i svaki drugi i dopisujem: pa, i Čeda Jovanović. Njega radi, dakle, pišem ovaj tekst. Ili, radi strepnje koju izaziva tretman koji Jovanović poslednja dva meseca naročito, ima u javnosti, putem medija i različitih ili ponižavajućih ili pretećih i zastrašujućih poruka koje mu čak bivaju upućivane i od ljudi koji se i ozbiljno bave politikom.

Da se jasno razumemo, ovo nije odbrana ni Čedinog ni bilo čijeg prava da radi bilo šta nezakonito. No, kako i dalje nisu utvrđene činjenice da je radio nešto nezakonito, zašto je radio, i da li nezakonitije u odnosu na druge koji su zaštićeniji od polarnih medveda, a ne silaze sa TV ekrana, i imajući u vidu samo opasnu atmosferu koja se oko Čede stvara, samo i jedino zato podsećam da za Čedu Jovanovića kao i za svakog čoveka važi apsolutna prezumpcija nevinosti, dok se ne dokaže suprotno. S tim u vezi, osećam obavezu (osećam i tugu što uopšte govorimo na ovakav način i 2007) da uputim najozbiljniji apel: kolegama novinarima, časnim pojedincima, Borisu Tadiću kao predsedniku Demokratske stranke, ministru Draganu Jočiću, i više nemam kome, da imajući u vidu samo tri momenta, a to su: Odluka Prvog opštinskog suda u Beogradu od 12. juna 2007. prema kojoj je Jovanović oslobođen optužbi za klevetu koju su protiv njega podneli dvojica zatvorskih čuvara koji su svojevremeno na konferenciji za novinare DSS izneli neke optužbe na račun Jovanovića. Ne bih ulazila u detalje, ovaj kontroverzni slučaj je manje-više poznat javnosti. Drugo, poslednjih dana se sa raznih strana po ko zna koji put pišu i pronose glasine da bi Čeda J. mogao biti uhapšen, a tog hapšenja nema. Da li je onda reč o zastrašivanju, ili nečem drugom? I treće, MUP Srbije je procenio da je Jovanoviću potrebna policijska zaštita, a ovaj je odbio uz obrazloženje da mu se nije reklo od koga mu preti opasnost, te da u protivnom nema poverenja u policiju. Mislim da je sve to skupa otišlo predaleko i da neko najhitnije mora ozbiljno reagovati ukoliko su bezbednost ili život Čedomira Jovanovića zaista ugroženi! Ne može se sedeti skrštenih ruku i čekati da li će mu se nešto desiti. Predsednik DS morao bi da zatraži objašnjenje od MUP Srbije, jer je ipak MUP izneo ocenu o ugroženosti Jovanovića, bez obzira na to što je Čeda ne prihvata. Jer, nikako ne znači da Čedomira Jovanovića, čije su, kako je sam i jedini (niko ništa slično o sebi nikada nije rekao!) zaključio, ruke prljave, ali savest čista, sada treba prepustiti na milost i nemilost „igri okolnosti“. Stiče se utisak da su u odnosu Čedomira Jovanovića svi ostali akteri, sa svih strana, daleko i zaštićeniji i važniji i jači igrači, a i bogatiji, zašto i to ne reći, pa im se može, te da je on daleko najranjiviji u ovoj priči. Ne grešite dušu surovim pošalicama o Čedinim telohraniteljima, molim vas, imao ih je i Đinđić…