Dva referendumska pitanja: Koje oružje (oruđe) je dopušteno donositi u školu? Bejzbol palice. Pendreke. Lopate. Vatreno oružje. (Zaokruži jedan, najviše dva od ponuđenih odgovora.) Da li mislite da je kao način rešavanja problema u sistemu obrazovanja poželjno da se nastavnici i deca međusobno tuku? Da. Ne. (Zaokruži jedan od ponuđenih odgovora.)

Javna rasprava o nasilju u školama, kao jednom od problema u sistemu obrazovanja, ukoliko se uopšte vodi, odvija se u potpuno iščašenoj, stupidnoj atmosferi produbljivanja rata svih protiv svih. Kao da je problem u traganju za odgovorom: Ko je u pravu, deca ili nastavnici. Roditelji, deca, nastavnici i (bez)interesne grupe za rešavanje kriznih pitanja medijski-politički se tako konfrontiraju da ne bi, koliko god sumanuto zvučalo, bilo neobično ako bi se uskoro kao „referendumsko“ pitanje problem i formulisalo kao u prvom pasusu. Kriza autoriteta koji je škola i nastavnik kao vaspitač imao nekad nije endemski problem Srbije, ali neandertalski pristup problemu svakako je naš specifikum. Pitanje koje se ovde ne otvara, a koje je jedino bitno, ne samo za školu nego za državu, ostaje, kako da sa razvitkom demokratije i rastom sloboda, svojom slobodom ne ograničimo slobodu drugog. Nema drugog načina nego da učenici (najmlađi učesnici i budući slobodni građani otvorenog demokratskog društva) i odrasli: nastavnici, roditelji, drugi zainteresovani, najpre edukuju o složenom sistemu odnosa slobodnih građana jednih prema drugima. Drugi pristupi u kojima se celina problema „nasilja“ u školama zamagljuje pojedinačnim i posebnim incidentima za koje će potom komisije, ministarstva, policija, tužilaštvo, mediji, javne hajke i linčevi dece ili nastavnika prosuđivati ko je kriv – ne samo da nas ne vode rešenju, ne samo da produbljuju problem nego su nedopustivi i primitivni. To je ono što gledamo, o čemu čitamo po štampi evo po ko zna koji put od slučaja tuče učenika sa profesorkom hemije. Stvarno, gledajući „javnu raspravu“ oko ovog slučaja, čovek ne može da se ne zapita koliko daleko može da ide proizvoljnost onih koji „rešavaju“ problem. Vesela potonulost u amaterizam, paušalnost, ignoranciju, nesposobnost onih koji su obavezni da „znaju“ makar da fokusiraju problem, ili „postave dijagnozu“ da to i učine. Poslednji slučaj nasilja, ali pre svega javni (mal)- tretman ovog slučaja indikativan je i obeshrabrujući za svako dalje poimanje mogućnosti rešavanja ili bar suočavanja sa ma kojim problemom savremenih društava. Šta je ovde problem? Sistem. U korenu. Srpskom društvu danas se sveti ta, na klimavim temeljima, sklepana kakva-takva „demokratska“ kuća, na koju smo olako pristali. Sistem se urušava, a nekultura „umeća“ tačnije neumeća detekcije problema uzima danak.

Preporučujem, ako smem, za početak, obavezno gledanje po školama, ministarstvima i gde treba ovogodišnjeg pobednika Kanskog festivala, antiutopistički (!!) film „The class“ („Entre les murs“) Lorena Kantea. Film se kroz jednu tešku školsku godinu u jednoj gimnaziji u Parizu bavi , takođe, ogromnim problemima sa kojima se kada je reč o školstvu, vaspitanju, obrazovanju, složenosti odnosa svih koji su uključeni u taj lanac, plus tekućim propratnim problemima društva, koji dodatno otežavaju situaciju u školstvu, suočava Francuska. Neverovatno iskren, „neisfoliran“, skoro dokumentaristički film u kome govore autentični učenici i profesori. Kao sofisticirana „Paklena pomorandža“ (Kjubrik), samo premeštena između zidova gimnazije, od učionica do zbornice, ali sa otvorenim, humanijim pristupom koji zahteva demokratski izazov 21. veka, na koji će svako društvo ili naći istinski odgovor, ili će otići dođavola. Ali, na kraju upadljivo nema „poruke“, nema naravoučenija. I to što se sa takvom otvorenošću pristupilo temi, bez glupavih pokušaja da se paušalno „donose zaključci“ i utvrđuje krivica, najveća je vrednost filma. Takav pristup je jedina moguća prologomena za svaku buduću javnu raspravu o tome šta nam se dešava u školama, čitaj, šta nam se dešava sa društvom u celini. Bolje i svakakav – hiphoperski, marihuanski, rasistički, psovački, profesorski, profesorsko nastavni, profesorsko razočaravajući, profesorsko otrežnjujući, da bi najzad bio profesorsko-ljudski – ali autentičan govor sa izvora problema, nego ovo što mi imamo ponovo ovih dana. Medijsku nedonoščad u vidu kvaziedukativnih, a zapravo štetnih, nadrilekarskih, sramno neznalačkih, kao iz laboratorije odbegli virus neodgovornih TVemisija, koje bi kao opasnost zakonom trebalo sankcionisati. Takođe i masu sličnih neodgovornih pristupa po štampanim medijima. Nema leka izvan otpočinjanja prevrednovanja svih vrednosti na kojima počiva ovo društvo. Ne može se zaustaviti nasilje u školama ako je nasilje ispod temelja sistema. Kakav onda može biti sistem po vertikali?

Srbija nema više ni minut vremena da bude kuća od pruća iz „Tri praseta“ i mada nam pristup rešavanju problema liči na svinjski grip.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari