Izvinite Vi, Bekime

Poslednji put kada sam ga slušala bavio se dvema pesmama. Jedna je „Simonida“ Milana Rakića, druga „Čovek peva posle rata“ Dušana Vasiljeva. Obe su ga povređivale, svaka na svoj način. Zvučao je krhko i ranjivo dok je objašnjavao zašto. Retko kada sam sa tavom pažnjom slušala nečiji radijski nastup. Zamišljala sam tog prelepog, enormno talentovanog, moćnog čoveka, i pokušala da spojim bolni sadržaj koji izgovara, taj bes, očaj, nesigurnost, grozničavost, isprepletanu sa moći koju istinskom umetniku podaruje samo veličina njegovog umeća, sa slikom koju sam decenijama o njemu nosila u glavi. Zapravo, sve se uklapalo. Nije bilo protivrečnosti. Posle rata, Čovek je morao da peva ili kao Bekim Fehmiju da zaćuti. Pokazaće se da je to bila labudova pesma, i ako je od tada prošla, mislim, decenija, nije mi poznato da je više nastupio ma gde. Da je Bekim Fehmiu bio cvet, bio bi bez sumnje ruža. Raskošna, tamnorubinska, opijajuća ruža. Od takvih ruža može se praviti slatko od ruža, opijajući parfem, ali može se zasaditi na grobu nekakve Julije, Ofelije… Na Rilkeovom grobu uklesan je epitaf: „O ružo, slatka protivrečnosti…“ Da je cvet, Bekim Fehmiu bio bi ruža. Ovako je ostao samo protivrečnost. Ona, koju poseduju samo najuzvišeniji duhovi.

Petnaestog juna 2010. mediji javljaju da je Bekim Fehmiu izvršio suicid. Nagađa se da je razlog bolest. Uzimaju se izjave njegovih kolega. Svi se čude. Vest spada u kategoriju onih najpotresnijih, zbog kojih morate da sednete i uzmete vazduh, ma šta da ste radili kada vas zatekne. Suicid je nešto što duboko ne odobravam, ma koliko čoveku bilo teško. Ne odobravam, ali razumem. Veoma je nezahvalno, čak unižavajuće nagađati zašto je to učinio. Kao što tuga i dugogodišnja povučenost Fehmijua nije bila slučajna, tako ni eventualna bolest nije bila slučajna, tako ni ovaj gest, zbog kojeg duboko žalim, nije slučajan. Ali, to je njegov lični čin, i bio bi red da se u taj čin ne dira.

Davno, negde 1983, u prostorijici tadašnjeg ulaza za glumce između Jugodramskog i Stupice, tinejdžerka (moj malenkost) čekala je stariju prijateljicu koja je igrala u predstavi. U prostoriji, elem, samo portir i ja. U jednom trenutku, u sobičak je, iz pravca scene, ušao Bekim Fehmiu. Sećam se čizama od svetle meke kože u koje su bile udenute nogavice pantalona. Promrsio je „dobro veče“, i prišao telefonu. Mislim da je razgovarao čitavih 15 minuta. Ali zapamtila sam taj razgovor zauvek i zato što je Bekim vikao. Kao da je bio strašno ljut, besan. Nisam razumela zašto, jer je govorio na albanskom. Godinama kasnije, dok sam još verovala da ću jednom napraviti intervju sa njim, želela sam da ga pitam o tome. Nažalost, nikada ga više nisam videla, a godinama su me ubeđivali da ne pokušavam, jer „Bekim više ne želi da govori za medije“. To sam poštovala, gotovo pobožno. Ono što je za mene bilo fascinantno tada, bio je Bekimov albanski. Ne pišem ovo iz pijeteta zato što ga više nema, već zato što pod nekim vidom večnosti, osećam dug i obavezu da to napišem. Nikada ni pre ni posle nisam čula takav jezik, a slušala sam kvalitetan albanski više puta, ali ni nalik tome. Godinama pre tog događaja, sasvim anahrono generaciji i vremenu u kome smo odrastale, moja drugarica iz detinstva i ja, išle smo u Kinoteku kao na hodočašće kada god bi davali „Skupljače perja“ da bismo gledale omiljenog nam glumca. Ali, tog leta 1983. dok sam ga, u tom predglumačkom sobičku slušala kako urla u slušalicu na albanskom, uz karakterističnu mimiku, skupljanje usta, stezanje vilice, mrštenje, bila sam fascinirana – albanskim jezikom. Kasnije sam govorila kako sam uverena da su takvim albanskim kakvim je govorio Fehmiu, morali govoriti bogovi na Olimpu. Sada znam da je jednako fascinantno Bekim govorio na svakom jeziku. Završivši u onom tonu razgovor, on se u trenutku okrenuo licem prema meni, u sekundi skinuo taj ljutiti izraz, osmehnuo se široko i rekao: „Izvini.“

Bekim Fehmiu u užasu koji nam se desio, tanan, probirljiv, ograničen i sputan svojim osećanjem za pravdu i za meru, nije pripadao nigde. Zbog antialbanske propagande u Miloševićevoj Srbiji povukao se 1987. iz javnog života i prestao da glumi. Taj gest slobodnog čoveka, tu generalnu probu samoubistva koje će počiniti 23 godine docnije, Fehmiu nije prodao u „antiratne profiterske“ svrhe. Ali ponosito i otmeno je odbacio i srbijanske ponude da bude naš „pošteni Albanac“. Da jeste pristao na jedan od ta dva kompromisa, danas bi se Priština, s pravom, dičila spomenikom ovom umetniku svetskog kalibra, umesto što se sama sebi podsmeva onom skalamerijom posvećenom saksofonisti Klintonu. A Beograd bi u stidu mnogo pre ovog kobnog utorka, pitao: „Ko i kako da zatraži istinski oprost od Bekima? Kako da ga vratimo?“

„Ne, izvinite Vi, Bekime Fehmiu.“