Jagode u grlu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Nije pitanje ko je za, a ko protiv ulaska u Evropu, ako ne razumemo da Srbija u kojoj se deca u školama igraju „Parova“, „Farme“ i drugih rijalitija nije ni Srbija, a nekmoli Evropa – onda se premijer ljuto vara kada uz šampanjac i jagode proslavlja to „evropsko nadohvat“.

Da li premijer zna, da li vidi u kakvoj Srbiji živimo, i da jagode i šampanjac zvuče kao rekvizite za kakvu Sterijinu predstavu „Pokondirena tikva“ gde se prikazuje taj lažni „nobles“, ta Evropa kojoj su težile i Sterijine Feme, Ružičići, i ostali oduvek. Ili, kako je to nenadmašno opevao Arsen: „Ah, mit mi Europo, ah taj naš veltšmerc, dok odsvuda cveta domoljubni šverc“. Nema li premijer petlju, ili nema saradnike da, ukoliko sve to vidi, ne zatvara oči, već reaguje, otvarajući hitno poglavlje „Reforma Srbije iznutra“.

Dakle, neuređena, kabadahijska Srbija, kojom caruje duhovna beda, kriminal, tabloidna rijaliti stvarnost, bogataši ušunjani nekako bočno u politiku odakle mogu bukvalno sve, a da niko ne sme da im postavi nijedno pitanje o tome, moćni i poluvidljivi, imajući na raspolaganju svoje medije, i sve što su mogli korumpirati, nije nešto što će se promeniti sve i da odmah uđemo u EU. Verujem da Vučić ovo ne može, i da, čak, ne bi želeo da negira, ali, šta?

Slučaj u osnovnoj školi gde je šokirana učiteljica prisustvovala brutalnoj, uličarskoj svađi dveju devojčica, dok su druge učenice „tešile“ učiteljicu rečima da se devojčice ne svađaju ozbiljno, samo se igraju „Farme“ ili „Parova“ ili čega već – nije više alarmantno – to je vanredno stanje društva. To više nije pitanje za školske psihologe, to je pitanje za tužilaštvo. Kako smo dozvolili da stvari odu tako daleko, pitaju se ovih dana svi po medijima. Ali, sve dok je pitanje postavljeno u formi kolektivne krivice neće se ništa promeniti. Nismo „mi“ dozvolili, nego je neko dozvolio.

Neko kome je stalo samo do vlastitog profita, neko kome pamet ne smeta, a moralnih obzira nema, neko ko misli da je vanredno stanje u Srbiji zapravo prirodno stanje, a svaka normalnost, moralni imperativi, vrline nešto što treba hitno iskoreniti, neko ko kreira tabloiditet kao meru stvari, neko ko samo u takvom društvu u kome je sve dozvoljeno oseća sigurnost. Ko je taj neko? Moćan pojedinac? Moćna institucija? Sprega mafije i medijske politike? Ko je taj neko kome ne smetaju bilansi crne hronike?

Iskren tekst na sličnu temu napisala je Mirjana Bobić Mojsilović („Gladijatori“). Ne bih to navodila da nije komentara (ukupno 2), bezazlena, ispod teksta. Ali, komentari su ponovo zvanični, „botovski“, a autorski tekstovi nezvanični, nebitni, skrajnuti. Kao „Farma“ i „školski sistem“. To jeste sama suština tabloidnog vladanja. Jer sve dok se „komentariše“, teroriše, zlostavlja, podmeće, skriveno, između četiri zida, kao da država nema aparate sile u svojim rukama, samo treba da ih upotrebi u svrhu zaštite građana i javnog reda, mira, i morala, umesto da podstiče rijaliti haos – Srbija ostaje na dnu. Evropa se uvodi kroz obdaništa, škole, komšiluk, fakultete, porodice, zdravstvene ustanove. Lakše će kamila proći kroz iglene uši nego što ćemo mi ući u redovno stanje, ako nema volje da se red i poredak uspostave. A ovakva Srbija, čak i u EU, nema šta da dobije.