Jato Do-Do ptica

Tako bi CeSID-ova analiza stanja stranaka glasila u sportskom komentaru ove političke trke, kojoj fali samo ptica Do-Do, pa da bude „pljunuta“ luda trka iz luiskerolovskog sveta s onu stranu razuma.

Mada, ne može se isključiti da i sam CeSID u ovoj utakmici može predstavljati Do-Do, koja je, podsetimo, neka vrsta davno izumrle fantazmagorične ptice (L.Kerol: Alisa…). Godinama već, kada pročitam neka, obično predizborna predviđanja CeSIDA, a posebno obrazloženja koja ih prate, a koja su sve manje egzaktna a sve više deskriptivna i „pesnička“, ne mogu da s nostalgijom ne pomislim na autoritet, zdravu egzaktnost i logički entuzijazam koji je CeSID imao od 2000. do negde 2003. Tih nekoliko godina u kojima Srbija nije ličila na sebe, CeSID je bio institucija razložnosti, gotovo prvi vesnik i simbol drugačijeg lica Srbije. Ali nije ovde namera da se kritikuje CESID više nego bilo koja Do-Do ptica našeg društvenog predistorijskog jata, ili bilo ko od nas kakvi smo postali vraćajući se sa puta „demokratije u dolasku“ u pretpolitičko društvo u kome na javnoj sceni mi imamo deficit ličnosti i institucija koji mogu demokratski govoriti o demokratiji. Ili liberalno govoriti o liberalizmu. Ili, socijaldemokratski govoriti o socijaldemokratiji. A retki autentično kritički glasovi „vapijućih u pustinji“ na najperfidnije načine se guše, onako kako nije bilo ni pre 5. oktobra. Derida je pisao, dakako, pomirljivije i ne u „nasem“ kontekstu, u „Odmetničkim državama“, o demokratiji u dolasku kao „nasleđu jednog obećanja“. Njen put po svetu danas, prolazi kroz aporije negativne teologije, ali kroz kakve pretpolitičke aporije prolazi u Srbiji? Nije ostalo ni tragova od obećanja demokratije kojima smo se hranili devedesetih, nije ostalo ničeg od ekonomskih resursa države kojom bi se građani pokorni bukvalno prehranili u cilju opstanka i produženja vrste. Pa šta je ostalo od demokratije koju jesmo za trenutak osvojili 2000? Eventualni prolaz kroz tu aporiju, tek krugu odabranih, koji onda komuniciraju sa svetom u naše ime, putuju umesto nas, dok nam obećavaju beli šengen, vodaju sebe po rolangarosovima, po kanskim festivalima, po kulturnim i nekulturnim dešavanjima u svetu, a nama ih prepričavaju post festum. Znači, od osvojene demokratije, vratili smo do „obećavajuće“ sasvim izvan političke simulacije. Srpsko društvo je antitoponim demokratskog mesta, poništavanje poznatih i izmišljanje novih atipičnih odrednica građanskog društva po meri predgrađanskih očeva nacije. Ništa nas više ne može uzrujati, samo nasmejati. Kao slika našeg predsednika koji uz sveće negde u toploj miločerskoj noći na obali mora večera (dakako, u interesu Srbije) sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem, onim istim Đukanovićem, od kojeg, zaboga, nismo mi, nego klika predsednikovih ljudi u Srbiji, napravili simulirani prototip kako izgleda sam đavo uživo. Stoga je bilo normalno oduševljenje izazvano proterivanjem Anke Vojvodić, pre samo nekoliko meseci, zato jer, ej brate, Crna Gora je priznala Kosovo, a mi nikad nećemo, po cenu da samo Jeremić i Tadić na kraju imaju pravo ne na šengen, nego na pasoš, bre!

Sarkozi, Bajden, Hilari Klinton, predstavljaju niz pozitivnih brojanja za Srbiju, kaže srpska vlast tumačeći poslednje izjave svetskih zvaničnika. U petak se možda, čak, i Bramercov izveštaj uklopi u ovaj trend nekih pozitivnijih strujanja iz „sveta“ . Naravno, možda s Bramercom i ne bude tako, ako je hapšenje Mladića i dalje uslov bez kojeg se ne može na haški „beli šengen“. Ali, nije to tema. Uklopio se Bramerc u pozitivniji trend ili ne; izborio se Jeremić ili ne za nešto u Hondurasu i kojekude, to će predstavljati tek novi alibi za SPS da potvrdi svoje „zadovoljstvo“ vladinom politikom prema Kosovu, i još više učvrstiti koaliciono jedinstvo sa DS i ostalima iz ZES, a u bitnome, ništa se neće promeniti u samoj Srbiji. Jer promene u Srbiji niti su ikada mogle, niti će ikada moći da se odigraju van Srbije. Da li se Srbija šminka u zemlji ili inostranstvu, nešto profesionalnijim mejkapom, to neće mnogo promeniti njenu fizionomiju. I leš se može šminkanjem ulepšati, ali ne i oživeti. A tu opažamo suštinsku razliku, zar ne?

Da li je LDP na 9 posto, a predsednik joj Čeda na 2, manje je važno od fakta da politiku LDP koja je i participirajuća i neparticipirajuća u vlasti više ne prepoznajemo kao drugačiju ponudu. Ako je to zbog Jovanovića, što ga ne smeni, navodno postojeća frakcija ove, kažu, transparentne i otvorene stranke? Ako nije zbog Jovanovića, o čemu se, konačno, tamo radi?

Emisija „Insajder“ izveštava CeSID, umanjila rejting DS, zbog afera, koje nam inače ranije behu nepoznate. Izvinite, ali moram da se smejem. Stvarno, tako nešto može „egzaktno“ da tvrdi samo ptica Do-Do.