Kačavendu za Njegoša

I posle svih skandala (koji su u toku) sa vladikom Kačavendom, Pahomijem, i vrag si ga neka, kojima sve još, i zbog kojih sve pošasti, umesto da se u miru i pokajanju crkveni velikodostojnici povuku van očiju javnosti i preispitaju sebe i bližnje im, svet oko sebe u molitvi, oni, ili neko u njihovo ime, kao učesnici u rijaliti serijalima VB ili Farma, smišljaju sve nove zaplete. Show must go on. Slučajnost? Čisto sumnjam.

Tako mi reče jedan čovek, a posle pročitah i sama, kako se Sinod SPC (s Amfilohijem crnogorskim, koji se sam toga navodno dosetio, bez da mu je iko svetovan došapnuo: „ela sad vladiko“) sprema na majskom zasedanju, dodatnu tačku da se veliki pesnik i vladika crnogorski Petar Petrović Njegoš proglasi za sveca.

Momenat izabran za takav čin JE više nego skandalozan. Sinod, koji je do juče branio svoje vladike koje sada pušta niz vodu, ali koji sa svojim vladikama kao decom svojom duhovnom mora podeliti i okajati sve grehe njihove, daje sebi za pravo da boljeg od sebe proglašava za nešto. Gde je to bilo da je profesor kod studenta doktorirao, da je sin ocu slavu predavao, da je lopov sudiji sudio?

Može li se na istom zasedanju Sinoda na kome se raspravlja o grehu vladičanskome istovremeno jedan čovek, ma koji čovek, proglašavati za sveca? Ko se usudio da nastavi taj cirkus crkvene estradizacije i nedostojnosti? Ko to smešta Zeki Rodžeru, ako SPC zamislimo kao Zeku. Sigurno neko ko voli sebe više i od SPC, i od majke i od kompjutera. Neko ko ne želi da mu pomanjka velikih tema, a kako se o Kosovu više ne sme, (da ne prođe ko nesrećni Kačavenda), ajd onda da se vratimo na oproban teren: da iniciramo medijski rat s Crnogorcima po pitanju: je li Njegoš crnogorski ili srpski.

Jer, ne treba mnogo mudrosti da se vidi kako je iz prljavog malog nokta isisano to da se na dnevni red umetne priča o Njegošu, i narodu verujućem zamažu oči o svemu onome o čemu Sinod uistinu, najzad, treba i mora da govori. Kako im je palo na um da na takvom tužnom zasedanju, gde je svaki vernik očekivao suze, napor da se nađe način kako da se sudi i prašta i opet sudi i prašta najvećim velikodostojnicima SPC, ogrezlim u svih 10 smrtnih grehova, što je posao ne za jedno zasedanje Sinoda, nego za naredno petoleće.

A kad im je već palo na um, što ne ćute i u miru i tišini ne proglase koga hoće za sveca? E pa u tome i jeste poenta. Nije njima do Njegoša u tišini, no do Njegoša u larmi i estradizaciji.

Do Njegoša u blatu dnevnopolitičkog prepucavanja. Da im koristi za nova premeravanja kome je duži, a kome kraći staž velikosrpski, nakon što je najskuplja reč Kosovo, pokazalo se, baš za berzanske crkvenoknjiževne veličine, koji meru skupocenosti svakoj određuju, postalo ono što im je i vera, nada i ljubav – samo riječ i ništa više. Bavićemo se originalnim pitanjem: Čiji je Njegoš!

A Njegoš? Šta će, spava, daleka katuništa sanja i miris trava… Svijet je ovaj tiran tiraninu, a nekmoli duši blagorodnoj. Duši Njegoševoj. Njegoš na Sinodu o Kačavendi? Novi greh, jer, rečeno je ne bacaj bisere pred svinje.