Kalendar talaca 2007.

Osećaj za pravu meru manjka na sve strane. Da ima osećanja mere, mera bi nalagala odgovornost i solidarnost, a u takvom društvu ni građani ni političari ne bi bili taoci. Na delu je međutim, teror sveopšte talačke psihoze u kojoj se ne vidi jasno ko su „taoci“ a ko „teroristi“.

U kratkim crtama, ako bi sastavljali Kalendar naj-talaca u Srbiji 2007. redosled bi bio: Građani (narod), Koštunica (premijer), Tadić (predsednik) i Čeda Jovanović (nekrunisani lider opozicije). Elem, taoci po usudu – građani Srbije, svake dve do tri decenije iznova, masovno postaju žrtve onoga što se zove „stokholmski sindrom“ (psihološko stanje u kojima taoci postaju „branitelji“ svojih ugnjetivača, terorista, otmičara/tlačitelja, dolazi do poistovećivanja, zbližavanja, etc.), i tu nema ništa novo pod suncem Srbije. Nasuprot stokholmskom, poznat nam je i tzv. „londonski sindrom“ karakterističan po tome da talac ne shvata, ili odbija da shvati ozbiljnost, opasnost, rizik od situacije u kojoj se nalazi, odbija poslušnost i saradnju i time iritira teroriste jer svojom „pobunom“ pokreće druge taoce. Stoga takav talac biva likvidiran od strane terorista.

Ovaj naziv „londonski sindrom“ potiče iz 1980. kada je iranski diplomata odlučio da se suprotstavi grupi terorista koja je upala u iransku ambasadu u Londonu, i bio likvidiran. Kod nas „londonski sindrom“ odigrao se na najvišem državnom nivou 12. marta 2003. kada je žrtva bio premijer Vlade Zoran Đinđić, no kako još puzajuća, hodajuća, ili kotrljajuća istorija nije izrekla svoj sud o ovom događaju, ovaj zaključak lebdi više kao metafora, nego kao fakat.

Vratimo se našem Kalendaru. Vojislav Koštunica nalazi se na drugom mestu, verujem na iznenađenje profesionalnih cinika, odmah iza građana. Da li ga pozicija taoca amnestira za mnoge rđave aspekte politike koju je vodio? Ne. Ali ovaj tekst bavi se samo fenomenom „talac, taoci u Srbiji“, a Koštunica to jeste. Zašto i čiji je talac premijer Srbije? Talac je nemoguće pozicije u kojoj je, kada je reč o Kosovu, a Kosovo jeste, ne vitalno, ali svakako državno pitanje br 1. Koštunica je talac zato što mu ne damo za pravo u njegovoj politici prema Kosovu i mada bismo morali da znamo da niti jedan državnik na planeti ne bi ni mogao, ni smeo da u postojećoj političkoj situaciji sve dok je na čelu Vlade, pa makar i samo retorički, vodi ni za jotu drugačiju politiku prema pitanju Kosova od ove koju vodi Koštunica, podvlačim, do ovog trenutka. Pitajte o tome nekog realpolitičara, na primer Svilanovića. Koštuničina politika prema Kosovu nije Miloševićeva politika, Koštunica je postao pedsednik nakon svrgavanja Miloševića i nakon bombardovanja Srbije koja je skupo platila Miloševićevu politiku devedesetih i zločine po Kosovu. I to niko na svetu danas glasno ne opovrgava, izuzev u Srbiji.

Za vreme Koštuničinog predsednikovanja zločini se na Kosovu čine i dalje, ali nad Srbima i kulturnim nasleđem Srba, i ništa, osim što srpski premijer biva talac zamene teze. Jer, ako se danas u Srbiji od strane komičnih samodržaca ne održavaju historijske tribine na temu, recimo: „Kako zaustaviti teror na Kosovu, smesta“, nego tribine sa pametnije zadatim temama: „Kako sa svojim milim neistomišljenicima izazvati građanski rat unutar Srbije?“, i ako je to tema našeg društva, šta je Koštunica do talac obeju strana koje se ludo zabavljaju? Neko će reći da je Koštunica to i zaslužio, i možda, pod vidom večnosti i jeste, ali ga to ne čini manje taocem, niti manje u pravu kad je reč o kosovskoj državnoj politici koju uporno sprovodi. Tim pre što ostaje potpuno nejasno kakvu politiku bi prema Kosovu vodio bilo ko od kritičara Koštuničine politike, a da pazi da ne počini čin veleizdaje i da s druge strane ne postane prećutni istomišljenik Bin Ladena podržavajući terorizam na Kosovu danas usmeren prema Srbiji, sutra prema SAD, ko zna?! Tadić kao predsednik Srbije, talac je svoje odgovornosti da ovaj neukusni kolač podeli sa Koštunicom, a obojica su još taoci i obaveze da bez obzira na ishod rešenja kosovskog pitanja, nikada i ni pokoju cenu ne dopuste novi rat. Tu obavezu na sebe ne preuzima niko drugi, a ponajmanje kosovsko rukovodstvo. Pa šta je to rukovodstvo do sada radilo ako ne pretilo? Verbalno i neverbalno. Šta je onda onaj ko sa njima pristojno pregovara? Talac. Treći u kalendaru talaca 2007, jeste Čeda. On je talac onih koji kad preživi kažu „Čeda i mi“, a dok je na nišanu kažu: „Ma koji Čeda?!“