Kampanja za ljude

Kome se može. Moćni nad nemoćnima. Veliki nad malima. Bogati nad siromašnima. Šta da rade mali u takvoj situaciji? Da li je nakon iskustva logora smrti, nakon što je Aušvic upisan u kolektivno svesno i nesvesno čovečanstva, uopšte smisleno postavljati pitanja o pravdi, pravu, moralu i svesti tog nekog apstraktuma koji se zove čovečanstvo? Pa, reklo bi se da nema baš mnogo smisla. Teror moći koja samu sebe legitimiše i legalizuje, danas je možda teže nego ikada čak i demaskirati, a nekmoli još i obezbediti legitimitet za borbu protiv tog „terora sa humani(tarni)m licem“. Svetu, i nama u njemu, definitivno nema pomoći. Čemu onda ovaj post-pesimistički uvod kada to svi znamo, a posebno čemu kada ću se u ostatku teksta baviti lokalnim temama? Upravo zato što smo tako duboko zabrazdili u sumasišloj predizbornoj Srbiji, gde baš svako misli samo o svom interesu, svom „dilu“, ubeđen pri tom da je isključivo njegova politička opcija „u pravu“, a da je svaka druga – kao ono stado iz Kačulice. Svaku drugu stranku, osim vlastitu, treba stoga satrti, onemogućiti, a svakog političkog oponenta dezavuisati, poništiti i uvek ekstremno, uvek na život i smrt uvek sa onim Visarionovičevim rezonom s početka teksta. Možda ćemo manje pogrešno suditi o političkim zbivanjima u Srbiji i o tim divljačkim animozitetima među političkim subjektima ako se setimo konteksta, odnosno Srbiju smestimo tamo gde, ako i ne geopolitički i ravno-pravno, a ono svakako vremenski i prostorno pripada – u taj svet, dakle. U odnosu na šta, u odnosu na koju to validnu referentnu vrednost smatra da je u pravu bilo koja „samodovoljna“ politička stranka? U odnosu na koji zakon koji se ne sme kršiti i koji je opštevažeći „u svetu“? Važi li danas „u svetu“, osim na papiru, ijedna od najstarijih zapovesti skoro svih kultura i religija, počev od one dve: „Ne ubij“, „Ne poželi tuđe“? Tako smo, eto, smestili Srbiju „u svet“.

Mislim da su građani Srbije daleko više u pravu od političara, političarenja, medija i novinarenja. Slušam rezone običnog sveta, i čujem razum i razumevanje. Manje je ostrašćenosti kod običnog čoveka, nego kod ma kog stranačkog aparatčika ili spin-majstora/majstorice. Od kada je počela kampanja, uporedo sa pričom koliko desetina hiljada evra ide svakom kandidatu, na TV dnevnicima gledamo priče o siromašnim građanima, raseljenim licima, bez krova nad glavom, često sa sitnom bolesnom decom. Recimo, jedna porodica sa Kosova sa tri devojčice kaže kako im, da se ne bi sledili u memljivoj sobici u kojoj žive, treba, ako sam zapamtila, nekih 2000 evra da se uvede struja i šta je još potrebno. Druga porodica u sličnom sobičku sa osmoro dece od kojih je jedno paralizovano, takođe, da ima tih 100.000 evra samo jednog kandidata, smatrala bi se valjda najsrećnijom i platila lečenje i zimsku odeću i knjige za decu. I, hajde dobro, razumem da možda država nema odakle da da svim ljudima kojima je pomoć potrebna, jer je to većina stanovništva, ali zar u takvoj socijalno destabilizovanoj Srbiji sa njenim užasno namučenim apatičnim građanima, nije kod političara bilo dovoljno pameti i savesti pa da, recimo, bar prvi dan kampanje svi predsednički kandidati zajedno startuju iz iste tačke, da krenu svi zajedno iz jednog od tih sobičaka, iz jednog sleđenog kontejnera u kojem žive deca, iz jednog izbegličkog naselja, iz jedne iste kartonske kutije u kojoj stanuje desetoro malih Roma sa mamom i tatom? I da taj prvi dan u zalog stave svoju dobru volju, i zajedno učine nešto za te ljude i tako pokažu da uvažavaju građane uvažavajući jedni druge, bar simbolično u startu. Možda bi ih nakon toga dalje bilo sramota da jedni o drugima govore baš sve najgore. I postali bi zaista podanici građana, a ne vlastodršci.