Kapetan Čeda Šoićfox

Pa, zaista, kad slušam kako i šta govori Čeda Jovanović, zapitam se nešto u stilu „a otkud i čemu pa i meni toliki animozitet prema Vučićevom delu?“. Čuj, nema više nikog na drugoj obali, dovikuje bogati Čeda s Himalaja, za koga sam naivno verovala da je sirotinja raja koja zuluma trpeti ne može.

Ovaj animozitet, koji pomenuh, nije ništa lično protiv Ace Aleka. Ne, animozitet se razvijao decenijski, prema njegovoj ideološkoj opredeljenosti tokom rata, ministrovanju i, kao u pripoveci „Činovnikova smrt“, udvoričkom karakteru prema Vođi (očito sada već nekom drugom, no princip je isti), kojeg je na kraju, videli smo, izdao sa gnušanjem, dok mu Vođa, Šešelj, dakle, koji sedi u Hagu, gde se, sad tvrde, teško razboleo, a kraj suđenja koje se odvija bez predmeta, dokaza, presude, svedoka, branilaca, pa čak i bez osumnjičenog, komedija kakvu ne pamti istorija, pa čak ni Rasim, o Nataši Kandić, koja mu je proricala brz izlazak iz zatvora još pre pet godina, da ne govorimo, a o čemu ćuti naša banana republika Srbija, koja će „utatata, najbrže da uđe u EU“, sad kad se zainatila – navodnici citiraju premijera Ivicu, koji zato što nije Crnogorac misli da ako dobro poznaje mentalitet prosečnog Srbina – koji na „utatata, najbrži smo, kad počinje taj maraton“ – skaču i otimaju se za EU, ko u redu za kum Toma i posinka Vučića lebac za svega 2 dinara po komadu. Boktemazo!

Zašto bi meni Aca Alek danas bio manje simpatičan od Čede. Čeda koji grandiozno tupavo otkriva, majku mu, vidiš, „nije sramota biti bogat“, sramota je krasti! Kakva transformacija u poimanju političke filosofije. Baš kad sam bila na putu da poverujem da je baš simpa krasti i imati stranku, što je mnogo pre mene shvatio Šojić. Ne, Alek, i mada me sve neodoljivije podseća na Her Flika iz serije „Alo, Alo“, sa sve neodoljivo sličnoj Helgi, ministarki Zorani, nije mi više trn u peti. Tek sad, kad ona menja i tu politiku, razumem Vesnu Pešić.

Čeda danas veliča svoje bogatstvo, a nekada, kada sam se nervirala što ga mladog i zelenog tabloidi čereče (pa posle mnogo godina i Vesna Pešić) zbog istog, poricao je i imao pravo da ne odgovori ništa što bismo razumeli (hebeš poligrafe!) kao što je i Koštunica imao uvek diskreciono pravo da ne odgovara ni na jedno pitanje koje mu neko postavlja o ma čemu. I, šta sad tu pričati o Miškoviću, kad ne znam od kad pričamo, od pre ili posle famoznog „šahta“ gde je navodno jednom bio otet, pisala štampa? Šta bilo koji novinar više ima da priča na teme tih incestuoznih krugova istih političara i tajkuna, koji neće da sjašu, bogati, bezidejni, osioni, smešni i bezobrazni.

Čeda: Svi smo na istoj strani.

Cvijan: Bem ti mater.

Nobelovac Dačić: Da je Srbija Čile, a ja Pinoče, Đilas bi bio u zatvoru.

To nije Srbija za pristojne ljude. Tu plivaju samo ajkule i gutaju sve pred sobom. Mi, sa ove obale nećemo da budemo progutani. Ima nas još. Kapetan ne vidi dobro.