Kineska četvrt

Na globalnom planu, verujem da je jedino sam Li Sjaobo, borac za unapređenje ljudskih prava u svojoj zemlji, nedužan u celoj priči. Svi drugi, Oslo, EU, SAD, Kina sve sa 17 zemalja saveznica u bojkotu imaju svoje računice gde je Sjaobo postao samo kolateralna šteta. Na srpskom unutrašnjem planu, ne da nema nedužnih, nego se na ovom slučaju pokazalo da više nema ni normalnih. Ostali su nam još samo onaj „lud i zbunjen“ u nedozvoljenoj bludnoj radnji. Opšta nametnuta srpska histerija po medijima dobija neslućene tragikomične obrte i zaista liči na neki Sterijin igrokaz. Toliko pokondirenih tikava na jednom mestu, preko noći je uspelo da, mada prvi put čuvši za Lija Sjaoboa odmah postanu i eksperti za istog, kao i šire, za dinamit, haiku, Oslo, Komitet za dodelu nagrade, budizam, Konfucija, Nobela, etc. Osim medijskog ludila tu je ponovo na sceni bipolarna psihološka priroda srpske politike, kojoj iskustvo s Kosovom i skandalom sa Rezolucijom glede istog, nije očito bila nikakva škola. Srpska vlast stupidno je upala u ovu priču kao da ima malo svojih problema, i priterana u ćošak sad ponavlja istu mantru „I Kosovo i Evropa“, samo ovog puta, kako reče ministar Jeremić, „mi smo i za ljudska prava i za Kinu“. Mišljenja sam da Srbija nije smela, kako god se to diplomatski moglo izvesti, da dođe u poziciju da bude uslovljena ni od EU ni od Kine u pogledu bojkota ceremonije dodeljivanja ovogodišnje Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou. Sada kada je već u toj gubitničkoj poziciji šta god da uradi biće pogrešno. Ali da vidimo šta se dešava u međuvremenu.

Šef diplomatije i Vlada Srbije odazvali su se zahtevu ili molbi Kine, šta god, da bojkotuju ceremoniju u Oslu gde se prema Kini nagrađuje „kriminalac“, zapravo, disident, koga Kina drži u zatvoru, i ne pada joj na pamet da ga oslobodi uprkos brojnim zahtevima kineskih intelektualaca i svetske javnosti. Svet bi tako u Sjaobou mogao dobiti azijskog Mandelu. Kina je Srbiji već zahvalila na razumevanju, i tako je mala Srbija za trenutak zadovoljila jedan stub (od ona četiri) naše spoljne politike. Srpski MIP i Vlada smatrali su, između ostalog, da time donekle i vraćaju dug Kini koja je, takođe, jedina bojkotovala, ničim izazvano dodeljivanje Nobela za mir M. Ahtisariju. E, onda se u priču umešao drugi stub, Brisel. Poruke EU o „slučaju Nobel“ u četvrtak je premijeru Mirku Cvetkoviću direktno preneo i komesar za proširenje Štefan File, na sastanku u Briselu, tako da ćemo u petak znati ishod, no za sada znamo da je „Evropska komisija razočarana i zabrinuta zbog odluke Srbije da bojkotuje ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir i u kontaktu je sa srpskim vlastima kako bi ova odluka eventualno bila promenjena. U Briselu očekuju od države koja ima aspiracije da se priključi EU, da u potpunosti deli njihove vrednosti i koordinira stav sa Evropom. Zajednička odluka svih 27 članica EU je da prisustvuju ovoj ceremoniji – bila je izričita Anđela Filote, Fileova portparolka.

I šta? Iz kabineta predsednika Srbije odmah javljaju da predsednik Tadić ne podržava ni Jeremića ni Vladu u odluci o bojkotu, s obrazloženjem jerbo je predsednik „iz disidentske porodice“. Dakle, još jedan detergent-argument, „arijel“, „meriks“ ili koji već, ali – čisto da ne poveruješ (rođenim ušima). Da li je moguće da svaki problem za koji je potrebno imati jasan stav stavlja Srbiju u nerešivu aporiju iz koje nema izlaza, a čiji je ishod uvek gubitak obe stolice između kojih se dvoumi, ili oba plasta sena između kojih odumire kao Buridanov magarac? Ovo je još jedan pokazatelj ogromne neozbiljnosti ljudi koji vode Srbiju u nepoznatom pravcu. I da se razumemo, ovog puta nije Jeremić najkrivlji. Očito je njegova odluka, kakva god bila, doneta na državnom nivou uz saglasnost svih, pa i predsednika, da bi kasnije na zahtev Brisela bila dovedena u pitanje, što dovodi u pitanje i ozbiljnost države Srbije, al i jasno ukazuje na nedopustiv oportunizam predsednika koji, izgleda, uvek na kraju izabere da sačuva svoj vlastiti odraz u evropskom ogledalu.

U međuvremenu, Kina stavlja suprugu zatočenog disidenta u kućni pritvor ne dopuštajući joj da ode u Oslo i primi tu nagradu, što već potpada pod flagrantno narušavanje ljudskih prava. Znači, situacija se usložnjava. Američki predsednik Obama, prošlogodišnji laureat čije je osvajanje nagrade za mir i pre nego što je počeo da obavlja dužnost predsednika, još predmet šale i viceva širom planete, zalaže se za oslobađanje Lija Sjaoboa iz zatvora, što se, naravno, mora pozdraviti. Ali lako je Obami, zar ne?

Kršenje ljudskih prava porodici Sjaobo je nedopustivo. Pritisak Brisela na Srbiju je nedopustiv. Zahtev Kine Srbiji je nedopustiv. Ponašanje Kabineta Borisa Tadića je nedopustivo.