Klerikalni bog

„Popovi su zapalili borove iglice i zapevali pesme u slavu Boga. Većina je, međutim, čula glas svog starog boga. Boga dobre prilike.“  (Miodrag Stanisavljević, Bog dobre prilike, 1994).

Srbija je tako udešena, brate, da nekako smetaš uvek, bilo da si (kritički prema ulozi crkve) teista, bilo da si ateista. Gde nestaše oni lepi, jedva, i nakratko osvojeni maniri da se čovek ne pita i ne određuje po tome koje je vere i nacije, te da li veruje ili ne veruje u boga ili neku ideologiju. I zar ćemo mi na početku 21. veka ponovo – umesto građansku, kultivisanu, svakako potrebnu debatu – voditi hladni rat o pitanjima teizma i ateizma? Da li je, uostalom, baš ta distinkcija presudna, pa čak i da li je tačna u društvu, kakvo je naše, ili je na rubu socijalnog sloma najsiromašnijeg sloja, prepisujemo iz prošlog vremena. Hoće li neko primetiti uzročno-posledičnu vezu opšteg raspada socijalnog sistema koje prate beznađe, nedostatak vere u ma kakav boljitak, sa sve većom klerikalizacijom najbogatijih struktura društva. Ispada, kao da se siromašni samoosakaćuju po ciči zimi od bezbožnog besa, a elita bogobojažljivo po crkvenodržavnim akademijama izigrava skrušenost. U šta oni veruju, ako ne u Boga dobre prilike? Kakve to veze ima sa ma kojom religijom?

Mada se, u principu, radujem javnim raspravama, ova poslednja, ne nova, ali najnovija „rasprava“ o ateistima i vernicima, izaziva mi ponešto zebnje. Zato što nailazimo na minimum dijaloga, a mnogo više ušančavanja i netrpeljivosti. Ateizam i teizam u 21. veku morali bi imati nešto što ih elementarno povezuje, ukoliko oboje jesu ono za šta se predstavljaju. A to je pretpostavka da je svaki čovek slobodan. A nema slobode bez uvažavanja slobode izbora drugog. Čini mi se da bi za sve bilo korisnije, najpre, nazvati stvari pravim imenom.

U tekućoj raspravi bilo je pokušaja da se ateizam poistoveti sa zdravim razumom, ali tako da se u sve upakuje i Darvin, itd. Taj pristup mi se čini takođe manjkavim, jer ako ćemo nauku, Galilea, Darvina, Marksa, zdrav razum, racio, cogito, suprotstavljati religijskom pogledu na svet, ne govorimo li tada ipak o scientizmu, a ne ateizmu? Sve navedeno pripada naučnom pogledu na svet, koji nije nužno i ateistički. Nema u 21. veku moderne države u kojoj bi se oživela ijedna od dve stare doktrine: kardinalno- teističke, po kojoj su religijske dogme jedina realnost, ili boljševičko-ateističke: prema kojima vernik nužno ne može da bude naučnik, predsednik države, itd. To se ne sme dešavati ni u Srbiji. Kako se to izbegne? Lepo, odvajanjem države i crkve. Pitanje je, želi li to naš državni vrh. Danas, kada bi se u Srbiji glasalo o bogu, pobedio bi klerikalni Bog dobre prilike. Bog svih šićardžija i secikesa. Zato jer u njega veruje i najvažniji deo države: Klero-elita. I tako imamo državni „teizam“.

Taj državni „teizam“ zaista je započeo onomad, kao kod Stanisavljevića: „Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo. Mi smo okot Plavetnila! Rekao je Natpop. Pesnici, dotrpeznici zunzali su o nacionalnom osećanju. I sve je obuzelo jedno osećanje, isto posle toliko vekova: Osećanje dobre prilike, osećenje dobre prilike, krećemo u zoru, biće lako, biće lako, slabo su naoružani, slabo su naoružani“.

Jedan među najvećim umetnicima 20. veka, filmski reditelj (preminuli) Kšištof Kišlovski je u svojim dnevničkim beleškama, strepeći da se Poljska posle pada komunizma zapravo nije suštinski promenila zapisao: Najbolji i najmudriji među nama su pobedili, nesumnjivo. Ali možete li da gledate u budućnost s nadom u ovom trenutku ako živite u Poljskoj? Ne znam šta Poljaci žele, ne znam čega se boje. Boje se sutrašnjice zato što ne znaju šta se može dogoditi sutra. Šta bi se desilo kada bi neko sutradan ubio vašeg premijera? Ne znam da li bih i dalje imao producentsku kuću, ne znam da li bi telefoni radili, ne znam da li bi moj novac išta vredeo. Možda ne bi vredeo ništa, pošto bi se sve promenilo preko noći. Sve je moguće u Poljskoj i svi se užasno boje da će se nešto loše dogoditi. Živi se od danas do sutra a to je veoma opasno“. (Poznato zvuči, zar ne?)

Ipak, svoje predsmrtno remek delo (iz trilogije Tri boje): „Plavo“ , Kišlovski je okončao zamišljenom himnom „Concerto“ za Evropu, čiji je jedini mogući tekst, citat iz Poslanice Korinćanima. Ništa čudno. Ako postoji nešto suprotnije atipičnoj državnoj Religiji Dobre Prilike, onda je to Pavlova Poslanica Korinćanima, kojom se završava film: „I kada steknem dar proroka, kad spoznam sve tajne i sve znanje i budem ispunjen verom da mogu čak i brda da izmestam – A ljubavi nemam: ja sam ništa.“

Taj krasni citat zatrpali su dotrpezni pesnici i ostali sledbenici boga dobre prilike. Zato je svako zlo moguće.