Ko šiša Brehta

Kako god se završilo sastavljanje beogradske i republičke vlasti, šteta je nepopravljiva. Koja god opcija na kraju prevagne, taj kontekst, značajan baš zato što nas je u njega gurnuo ZES, predstavljaće najgori i najtragičniji mizanscen za naš, u naredne, možda i dve decenije, evropski ili neki drugi put, na kojem ćemo se kao društvo „kretati“. Građani čije je odlučivanje o vlastitim životima obesmišljeno suludim eklekticizmom politike bez glave i bez repa, osuđeni su na kaskanje na tom putu: osiromašeni, ućutkani, ukinutih prava na svetonazore, ideale, prava na pravdu, na pravično postupanje, na sve bez čega se demokratija od atinskih trgova do danas ne da zamisliti. Manjina, pak – politička elita i njeni sateliti – koračaće istim putem, možda u retkim slučajevima sa osećanjem kajanja i stida, ali bar sa ogromnom utehom u vidu teških džepova i varljivog osećanja moći. Moćnici oko EIE (ekipa iz epruvete) prodaju nam sada „poravnanje“, žal za devedesetim koje su im bile meta kritike na tek završenim izborima. Nude nam, kao da glasovi nisu naši, izjednačavanje dobra i zla, časti i beščašća, zločinaca i žrtava, svega onoga zbog čega DS 2004. nije ni po cenu tadašnje „propasti“ Srbije želela u Vladu koju podržavaju socijalisti. Sada nam kažu da nema razlike između DS i SPS, ideološki, kao i po veličini gubitka stranačkih vođa, koji bi, da su samo poživeli, napravili „dil“ i odavno bili u koaliciji(!). A ko drukčije kaže, taj kleveće i laže! No, kako lideri nisu među živima, koaliciju će da prave ožalošćeni bogati naslednici. Strašnije od toga što oni kažu samo su javni dežurni branitelji njihovih budalaština.

Najtragičnijim mestom u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost“ nikada se, od školskih analiza pa do najozbiljnijih tumačenja ovog komada, nije smatrala ni sama eksplikacija tragedije, koju neumitno donosi svaki beskrupulozni rat protiv civila, ni pojedinačna sudbina same Ane Firling koja gubi troje dece, a sve ne birajući sredstva kojima pokušava da ih zaštiti, često sebično i na štetu drugih ljudi koji su takođe žrtve rata. Trijumf tragedije je zapravo u samoj završnici drame, kada gubeći i poslednje dete, svoju hrabru kćer Katrin, koja gine braneći grad, majka izgovara sledeću rečenicu: „Moram se ponovo latiti trgovine“ (!!!). „Trgovinom“ ona smatra sitni profit koji je ostvarivala usred užasa rata i neverovatnih stradanja ljudi oko nje. Tom trgovinom je mislila da spasava svoju porodicu, a desilo se suprotno, na čemu Breht insistira ne pokušavajući da je amnestira ni strašnim gubicima koje je doživela na ličnom planu. Zašto je njena rečenica da se mora ponovo „latiti trgovine“ najtragičnije mesto u čitavom komadu? Zato što pokazuje da su sve smrti, uključujući tri smrti njene vlastite dece, bile uzaludne, jer ona nije iz njih naučila apsolutno ništa. Stoga će tragički ponoviti bilo u simboličkoj ili realnoj ravni, zavisno od istorijskog sleda, celu tragediju. Breht je u svom beskompromisnom intelektualnom antiratnom angažmanu – koji ne sme da zavisi od političkih okolnosti i podrazumeva da se stav, princip, načelo, nikada ne menja za političku podobnost i povlastice koje iz nje slede – insistirao na odgovornosti. Čovek nije samo žrtva već i aktivni saučesnik ili tvorac okolnosti. Insistirao je da se ukine onaj lažni, tzv. humanistički kolektivitet što bi da potiskuje krivicu, opasnom uzurpacijom prava na filistarsko praštanje, pošto nema snage za suočavanje, i odgovornost. Napokon, Breht se zalagao za to da ne damo za pravo onima koji bi da likove sa smetlišta istorije uzdižu u neslućene olimpijske visine, kad im se ćefne.

Suprotno, s onu stranu Brehtovog nasleđa čuče danas nekadašnji „naši“. Ako ima istine u tvrdnjama koje stižu iz DSS – da je zeleno svetlo za ovu količinu divljenja i zajedništva koje DS upućuje Miloševićevoj SPS, Palmi i Krkobabiću, stiglo iz jedne strane ambasade, što je i razlog gromoglasnoj horskoj tišini koja ovim povodom vlada Beogradom (čast izuzecima) – utoliko gore. Ne toliko zbog mešanja u sastav srpske vlade, koje dolazi spolja, koliko zbog pojačavanja grotesknosti celog slučaja.