Ko su kulturni oktopodi?

Mnogo bi važnije bilo isterati na čistinu onu vojsku umivenih licemernih kulturnih oktopoda koji na pitanjima tipa „Ko je, naposletku, Dobrica?“ izgrađuju društveni status i ine famozne benefite. A zašto njih? Zato što godinama glumataju kako ih se to pitanje tiče, pa odgovaraju ili prećutkuju tako što nas sve skupa vuku za nos, jer im se mišljenje giba u zavisnosti od toga gde su i od koga pitani.

Pitanje koje nadilazi i značaj tog prvog, tada bi bilo: A ko su oktopodi srpske tzv. kulturne scene? Ko su oni? Rekla bih, to su oni kojima mnoštvo pipaka omogućava da istodobno, sve i da se u isti čas održavaju, podrže i suđenje Dobrici Ćosiću gde bi, recimo, glavna tužiteljica bila Sonja Biserko (sa kojom se tako strasno vole poistovetiti „sektorski“, jer drže da im je to povremeno vrlo korisno); književnu tribinu na kojoj bi govorio, recimo, Igor Mandić (s kojim im je tako ugodno poistovetiti se „regionalno“, jer ih to i dalje prijatno škaklja po pop-kulturnim fantazmima od koljena pa naniže), između ostalog o tome kako Ćosić „uopće nije nacionalista, nego je uvijek samo branio svoj narod“ (poslednje što je Mandić napisao o Ćosiću, a do danas, ovde se to, nimalo nezanimljivo stajalište nije komentarisalo od strane ovih istih (tko su oni?) što tapšu Sonju Biserko po ramenu jednim od pipaka, i vele joj da sektorski gledano misle isto što i Sonja kada Ćosića optužuje za nacionalizam, no regionalno…); te naposletku, oktopodi će se snaći i u ulozi sledbenika i baštinika lika i dela Mirka Kovača po pitanju toga pitanja. A Kovač, u poslednjem intervjuu povodom primanja književne nagrade „Kiklop“ za esejističku prozu „Elita gora od rulje“ veli, po svom starom običaju, prosto i jednoznačno: „Ne mogu, pogotovo u stanju u kojem se trenutno nalazim (Kovač je, naime, bio veoma bolestan, prim. aut.), ne mogu podnijeti ljude koji pronalaze lijepe riječi za Ćosića – toliko me zaboli kad čujem: Pa, čekaj, on je samo pisac, on ima pravo na svoje mišljenje. Moramo znati što je zlo, ne smijemo se praviti blesavi pred tom činjenicom, moramo nazvati stvari pravim imenom…“ Dakle, nisu nama problem Biserko, Mandić i Kovač, od kojih svako govori jasno i tvrdo svoj stav. Kancer ovoga društva je kulturni oktopod („elita gora od rulje“!) koji o Ćosiću misli istovremeno kao Biserko, Mandić i Kovač. Budući da takvi kulturni oktopodi nameravaju preživeti globalno zagrevanje sve sa ledenim dobom, smatram da je značajnije da saznamo „ko su oni“, čak i od pljuske koju bismo, revoltirani odnosom našeg predsednika s njegovim čika Dobricom, rado zalepili našem predsedniku. Predsednik bude pa prođe, a i ima ljudsko pravo na omiljenog čiku iz detinjstva, čak i kada je čiko zloća, ali ovi oktopodi ostaju večnih mandata i nakon predsednika, i nakon Kovača, ma šta, oni ostaju i nakon Ćosića i nakon potopa! Kao svedočanstvo o vremenu kada je avangarda srpske kulture dosegnula vrh vlastite hipokrizije. Ako sada ne saznamo „ko su oni“ kada se nakon potopa otvori na vrhu Prokletija neka arka, u njoj neće biti sačuvan nijedan roman, nijedna drama, ni pozorišna predstava, ni film, ni biografija, ostaće samo oktopodi da nam prepričavaju kako je to bilo kad su oni bili najhrabriji i najtvrđi bedem srpske antiratne kulture, ali, do profita i natrag do komforne kulturtregerske pozicije.

Nakon što sam vam ovim pokvarila apetit, hoću i imam obavezu da ukažem na dva teksta (objavljena nedavno jedan kao intervju, drugi kao esej), koji su bolja strana stvarnosti. Oba teksta slučajno su napisale žene. Prvi je esej Dubravke Ugrešić. Zapravo govor koji je održala u bečkom Burgtheateru, marta, ove godine. Ova književnica zadivljujuće, filigranske erudicije koja joj ni za jotu nije umanjila talenat i lepotu pisanja, ali ni talenat čitanja i odabira fascinacija autorima i delima, u okviru projekta „Kakanija“, izgovorila je i ovo (Kakanija je republika pisaca): „Književnicima je u toj republici zabranjeno da se šepure kao predstavnici svoje nacije, svoje države (jer nisu književnici nogometaši), svoga etniciteta, svoga religijskog i političkog uvjerenja, što više, strogo je zabranjeno da se o takvim stvarima govori. Jedina viza za ulazak u republiku književnosti je književno djelo.“

Drugi tekst je jedan segment iz razgovora V. Arsenijevića sa Biljanom Srbljanović (objavljen na E-novinama). Deo koji se tiče Biljaninog posthumnog obraćanja nedavno preminulom ocu. (Takođe i B. S. je učestvovala u pomenutom projektu Kakanija Burgtheatera.) Biljana donosi istinski potresnu sliku dobrih, poštenih očeva sa ovih strašnih prostora, u ovim strašnim vremenima, u kojima umiru u deprimirajućim bolnicama, gde ih ne žele lečiti jer su stari, a nikog se ne tiče koliko im je naivnosti i dobrote u srcu, umiru s poslednjom nadom da će najzad ubosti sedmicu na lotou. Jedan od najtežih i najistinitijih govora Biljane Srbljanović do sada.