Koliko anđela ostaje?

„Da znate gde se krije Ratko Mladić, da ste ga lično videli, da li biste otišli do najbliže govornice i okrenuli broj i prijavili ga?“ Nakon takvog stanja sa kulturom, dugo je trebalo da prođe da bi se poredak, tek malo promenio, a kultura smestila u „razorna po državni poredak“ pitanja: „Koliko ste knjiga pročitali, čik, navedite bar jednu“. Ili: „Kad ste zadnji (mislilo se na poslednji) put otišli u pozorište“, ma, „čista subverzija“, koju je mogla i morala da donese novouspostavljena demokratija, pošto je vlast već uveliko sarađivala sa Haškim tribunalom. Dakle, moralo se nešto menjati u kulturi. I tako su se menjala pitanja, ne i postavljači. Menjala se ikonografija, ne i ideologija. Tako smo došli do državnog otkrića da se onaj dasa nije bez razloga hvatao za pištolj čim čuje reč „kultura“. Čim je država to razumela, uplovili smo u mirnu luku antikulture. Nekultura je zauzela sve: medijski prostor, ex-kulturne institucije, obrazovni sistem, sistem.

Kultura se krijumčarila kao zabranjeni narkotici, kultura se prerušavala ne bi li tako neprepoznatljiva nalazila put do konzumenata. Za sve to vreme Država i njeni glasnogovornici pravdali su se da kultura nikog ne zanima, da nisu oni krivi što narod TO (elitno smeće) neće da gleda, sluša…

Došli smo do današnjih dana. Imperativ: Kultura je proizvod a ne filozofiranje o proizvodu, kultura nema veze s politikom, a ne da politizuješ virgointaktno kultur-konstantino-polje, a ovamo, gle, tražiš pare za pozorišta, muzeje, biblioteke. I tako je kultura izgubila i ovaj rat. Jer, nekako, po definiciji, kultura uvek i gubi – u ratu. No, da li se predala? Kome?

Prethodnu sezonu radila sam jednu, po svemu nezapaženu, neuticajnu, a po rezultatima nepogrešivih piplmetara – meračima kome je najveći (piplmetri su glede gledanosti isto što i poligrafi glede laži, znači ne možeš ih prevariti) – emisiju nulte do stepen više manje gledanosti, na TVB92. Ime joj beše „Hoću da znam“. Bilo je tu, doduše, nekih u vrh igle dvadesetak, najviše pedesetak dokonih anđela, koji su redovno pratili zbivanja u toj dozlaboga bespredmetnoj emisiji, javljali mi redovno svoje utiske, bes, očaj, nadu, zahvalnost, želju da pomognu, učestvuju, kažu neku reč, itd. Znajući čime se emisija bavi (kulturom) neretko sam se, verujte mi, sa čuđenjem pitala: „Šta je tim anđelima?“ „Koga još briga za to?“ „Mora biti da je problem u toj njihovoj blesavoj tankoćutnosti, jer, hebem li ga, teško je razumeti prirodu tih stvorenja. Anđeli se, da ne veruješ, ne vezuju za piplmetre, nego za et(e)re. Ali, dobro, njihovo interesovanje – njihova stvar. Šta se mene uopšte, da budem iskrena, ticala ta emisija, osim što sam joj bila autor, voditelj, scenarista, novinar, dobavljač materijala koji bi se pokatkad emitovao, i ništa više. Tako da kada je u junu, pre nekoliko dana, pala odluka menadžmenta B92 da se emisija „Hoću da znam“ iz gore navedenih razloga, skine sa programa (zaista piplmetarski neizbežna odluka, bez ironije) – odahnula sam. Najzad, ovaj grad i negov oficijelni medijski prostor ostaju et(r)ički čisti. Jedna vlada, jedno ministarstvo, jedan pogled na svet bez bola koji donosi tv diskusija o temama koje nemaju čak ni publiku, a kamoli dignitet i budućnost. Diskusija o kulturi.

Oni anđeli su se uznemirili. Danima mi slali sms i svašta nešto. Zaključivali, postavljali pitanja. Nisam mogla da verujem da im je stvarno stalo. Jedna od najanđeoskijih poruka je glasila: „Strašan je naš slom! Mi smo država bez temelja. Bez načela i morala, svako je ljudsko društvo grupa lutajućih ljudi. Mislim da nešto treba da preduzmemo na nivou kolektivnog! Ovaj nihilizam ništi sve ljudsko u nama. Imate li neki predlog?“

Nemam predlog. Kultura u Srbiji će ostati stvar lutajućih „holanđana“. Kulturom ćemo biti naizgled „zatrpani“ nakon što država završi „seču“ svih nepodobnih na čelu kulturnih institucija, i zastraši zavrtanjem budžeta svima koji smatraju da se o kulturi govori nužno politički, nužno subverzivno da bi se društvo menjalo sistemski. Za to nema šanse. Zato ćemo i dalje glavinjati u surogatima kulture. Šmiranti će doživeti neviđeni uspon. Piplmetri neće lagati, kao ni do sada: Konzumiraćemo atestiranu ponudu, umesto da ponudimo atest hrabrih delatnika u kulturi. Ostali će liti krokodilske suze. I počinjati ispočetka priču koju smo mi odavno završili. A onda će se ceo krug ponoviti.