Krausovska vremena

U tom smislu, direktori marketinga kao surovi profesionalci koji obavljaju posao koji im je i naznačen na vizitkarti, male su bebe u poređenju sa činjenicom da je marketing i kohabitacija sa interesnim političko-tajkunskim grupama postao uređivačka politika najznačajnijeg dela medija, za šta bi „odgovornost“, kada bi se ovde uopšte ikada došlo do priče o odgovornosti, poneli upravo novi volonteri marketinškog pogleda na svet: urednici i novinari koji kreiraju i diktiraju takve odnose. Tja, nikakva tragedija. Samo, onda je bolje ne komentarisati, nego samo objavljivati ionako već frizirane i baždarene informacije kakve stižu do čitalaca u gotovom proizvodu na kiosku i drugde. Ovo nije nikakav nov fenomen, i pojavljuje se uvek kada su vremena lepljiva i ogrezla u onom međustanju u kojem sasvim friške ratne tajne postaju poslovne tajne, a od petnaest hiljada mrtvih nastaje posebno izdanje večernjih novina.

Prepoznajete ovaj karlkrausovski pogled iz „Poslednjih dana čovečanstva“. I dok pokušavamo da rešimo kvadraturu kruga o finansiranju srpskih medija, o preotimanju tabloida čas od jednih pa drugih centara moći, dok nemoćno skrštamo ruke i odlučujemo da nam ipak bude samo „simpa“ i komičan pogled na „big dilove“ i džentlmenske sporazume oko vlasništva i uticaja na medije unutar istog incestuoznog kruga finansijera, političara, urednika, možemo samo da ponovimo Krausove reči: „Ima li neko nešto da kaže o svemu ovome, neka stupi napred i neka ćuti“. Jer kako uopšte i gde autentično preneti, a nekmoli analizirati objektivno (šta je više „objektivno“ osim subjektivne gladi gladnih i bolesti bolesnih?) tragediju štrajka glađu kragujevačkih radnika, i ekspertsko-politička mudrovanja o tome-izvan-toga; ili protest borskih radnika zbog honorara obećanog estradnoj zvezdi za najavljeni „prvomajski“ koncert u gradu koji se raspada u bedi, toksinima, narodnim ispošćenim kuhinjama, alarmantnim kancerogenim amplitudama na koje se više niko ne obazire na lumpenproletersko propadanje radničkog stanovništva, i opet parapolitičko „filozofiranje“ uskraćene estradne zvezde o nekoj tamo istini o tome da se ne može tako socijalna situacija „sređivati“ onemogućavanjem „kulture“ (reče li tako nešto pevač Moje Lane?). Rečju, ostanimo kod Krausovih pokušaja, kako da se tragedija operetske stvarnosti donese nepatvoreno, istinito i zbiljski? Kraus je to rešio – citatom. I tu je, verovali ili ne, hotimice ili u ljudskom očaju, Krausovom postupku u Srbiji najbliži novinar Petar Luković. Krleža je 1929. (jedne istorijski daleke, a aromatično tako bliske ovoj 2009. godine) primetio da je Karl Kraus razbolevši se od (formalističke) zamisli da je savremena štampa jedan od najvećih krivaca katastrofe, od citata ogavne ratne štampe slepio knjigu od osam stotina stranica i tako od citata podigao spomenik, koji će štampu preživeti za sva vremena. No, rat je, danas i ovde, u Srbiji zamenilo „tržište“ opisano na početku ovog teksta. Tu ponovo nije moguće napisati nešto užasnije od onoga što političari pod stegom profita rade, zato je ponovo kao metod moguć samo: citat. Kraus je u kriminalnom vremenu u kojem je živeo lepio citate. Tu ima mnogo humora, ali je taj humor „vlastito prebacivanje sebi samom, što nije poludio kod svog zdravog razuma kao svedok tih događaja“.

Vidite, svaki komentar je suvišan, a marketinški i demagoški i medicinski i pedagoški i uopšte, ovo se, opet, ne uklapa u simuliranu sliku srećne, ili uređene bar, države, ili društva na pravom putu, kako nam to predstavljaju mediji. Ovde više nijedan citat nije dovoljno brz. Zato i pominjem sasvim krausovski postupak Petra Lukovića, ovdašnjeg. Kada izmišlja dijaloge ličnosti iz javnog života, on u tom medijskom, ako hoćete i književnom postupku samo trči ludu trku s citatima koji ga neprestano prestižu, i uspeva, možda pet minuta pre nego što neko stvarno na izmisli najneverovatniju ludost. Dok kažeš „citiram“, to najluđe što se može izmisliti, već je stvarno rečeno. Šta da radimo u toj aporiji? Ništa. Apsolutno ništa. Učestvujmo koliko možemo u opštoj simulaciji koja se sprovodi kroz medije, koji nas lažu, a mi ipak kupujemo novine, gledamo TV i slično. A za svoju dušu, lepimo citate, čuvajući se humorom za neka vremena koja će možda biti manje lepljiva.