„Na čaju nismo pričali o koaliciji“, rekao je jedan od Krkobabića, pojašnjavajući jedno važno državno pitanje.
Svet rešava izazove globalne ekonomske krize, svet je suočen sa ekološkim katastrofama, efektima globalnog zagrevanja, politika i način vođenja politike polako postaje posao za najumnije na planeti, ali Srbije se i nadalje sve to ne tiče. Naši građani ostaju taoci malograđanskog veltanšaunga elite iz epruvete.
i se kočoperno divimo vlastitim mufljuskim politikantskim otkrićima o tome kako od ekscesnog incidenta napraviti uzorno pravilo, kako od karikature napraviti relevantan portret ispred kojeg će, okačenog u nekoj prestižnoj galeriji (čitaj: koaliciji, vladi), klimati glavama istoričari umetnosti javno govoreći pohvale, a u sebi misleći „za ime sveta, šta je ovo?“.
Otkud nama taj „Krkobabić fenomen“? Koji je sveti duh smislio da će biti simpa uvesti u srpsku državnu politiku oca i sina, za koje nikad ranije nismo čuli, i zbog čega su oni tako nezaobilazan faktor? Zašto je jedan od dvojice KB tako značajan da je u gradskoj koaliciji i da se gradonačelnik ima zabrinuti kad ode na čaj s opozicijom, valjda, u ovom slučaju, s Vučićem?
U čemu je, pak, gvint, sa samom čajankom Vučića i Krkobabića (jednog od dvojice), a u odsustvu Ludog Šeširdžije? Ljudi, da li smo mi normalan narod ako smo ćutke pristali da tako izgleda naša unutrašnja politika?
Ako je nešto maskota ovih potonjih koalicija i sklepanih vlada, onda je to, osim Palmine žirafe i dvojstvo oca i sina Krkobabić. Ako je nešto ilustracija i pokazatelj u kojim okvirima i na kom nivou se kreće srpska politika, tačnije u koji se nonsens zaglavila od vremena trujumfa razuma u pokušaju velike eksplozivne reforme Zorana Đinđića 2000 – 2003, onda su to upravo narečene maskote naše političke osrednjosti i poziva da se u toj udobnoj ružičasto nepomičnoj osrednjosti i ostane.
A u okviru toga, svaku idejnost, svaki entuzijazam utopićemo u šoljici čaja koji pobedonosno ispija ni nad čime trijumfujuća, pa ipak trijumfujuća opozicija, sa velikim otkrićem političkog genija vladajućeg dvojca Krkobabić. O tempora, o mores!
I onda, u totalnom odsustvu duha, duhovitosti, kreativnog kadra u politici, mi se divimo kad podmladak vladajućih Krkobabića odvali o nekoj „verbalnoj onaniji“, ili je to odvalio senior? Nema veze.
Ali dokle je došla tabloidomanijakalna nacija koja nije imala mozga ni herca da prihvati metafore onog mučenika blistavog uma, ali zato danas prihvata svaku jedva isceđenu defekaciju najneverovatnijih portreta koji će ikada biti zabeleženi kao faktori odlučivanja u kućnom savetu ma kog solitera na svetu.
Ne znam više šte je za svet uslov bez koga se ne može ući u Evropu. Za mene, uslov je jedno veliko čišćenje političke scene od viška egzotike i manjka stida i odgovornosti pred građanima. Koalicije za koalicije, a sir za pare.
Privatno političari neka rade šta hoće, ali javno, neka se uljude, unormale i snize nivo bahatosti ili neka se nose. Naravno, znam da će za svoju trivijalnost uvek naći dovoljno podrške kod podaničkih medija koji će svaku njihovu bljuvotinu na asfaltu proglasiti za akvarel, koji mi, obični smrtnici, ne razumemo.
Da, da. Velika umetnost ta politika maloum(nih)etnički nadarenih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
