Kuća afektivne neposlušnosti

Znate šta će se na kraju dogoditi ovde? Kulturna revolucija proizvešće revoluciju. Ali, gle čuda. Kultura će se braniti, ne znači i odbraniti, unutar estradnog rata, jer se samo tamo još sme čeprkati, i bogapitaj šta će se još iščeprkati. Biće po onoj: terali zeca isterali lis(n)icu. Ovamo, pak, u lažnom muzeju vrednosti, gde je tobožnja kultura načinila ogavnu bozu od malograđanštine i kvazialternative u koji niko ne sme da takne jer su pod zaštitom države, niko neće oduvati prašinu za narednih stotinu godina. Videli smo kako vaskrsava nekadašnji umetnik Šerbedžija kroz stradalno telo Željka Mitrovića. A našu su, kulturnu javnost, kulturtregeraši pretvorili u nesretnu Šteficu Cvek. Mi gutamo njihove svinjarije, i da ne bismo ispali glupi u društvu svako malo na te mrsomuđevine moramo uzdisati: „Isuse, kak je pametan!“

Pandorin kovčeg! Niko se više ne obazire kada u javnost procuri poneki glas pameti, zgađenosti. Eto, negde prošle, pretprošle godine „Beton“ objavi (prenese) fascinantnu kritiku vodeće hrvatske teatrološkinje Nataše Govedić u kojem je, kao da je sam Krleža vaskrsnuo, sa zemljom sravnila neuspeli tralala prigodni upad „teatarski“ Šerbedžije u „Balade Petrice Kerempuha“. Niko nije prozborio reč jednu o tome u Srbiji. Jok. Sa svojim privatnim teatrom ovaj nekada ozbiljni umetnik latio se ponovo Krleže, i to baš „pijane noći…“, i to u saradnji sa Željkom Mitrovićem, na njegovoj jahti u Istri, okružen Fahretom Jahić i još nekim ushićenim tim gigakultnim događajem „ljudima od ukusa“. Isuse, kak je žalosno!

Pomenuti Slobodan Šnajder rekao je u jednom intervjuu upravo upitan o jednoj definiciji teatra kao „kuće afektivnog neposluha“ Nataše Govedić. Šnajder: „Znam jako dobro na šta je mislila Nataša Govedić, najkompetentnija hrvatska teatrološkinja postprologovskog razdoblja, opisom teatra ‘kao kuće afektivnog neposluha’ (ideja koju je razvila u najnovijoj knjizi ‘Emocionalna predanost’); no i ona i ja jako dobro znamo da se radi o želji, o projekciji. Hrvatski je teatar u svom današnjem ‘liku i delu’, nešto sasvim suprotno: to je kuća afektivne i afektirane poslušnosti! Uvek uz vlast, uvek k nozi! Je li kod vas (u Srbiji) drugačije? Sumnjam, ako se pod vlašću ne misli baš Ministarstvo unutrašnjih poslova. Postoje danas, u tranzicionom društvu, mnogo suptilniji vidovi kontrole. Podsećam: Gospođa Smrt u mojem mirakulu poslata je od strane Korporacije; Samsinu železaru kupuje tajkun za jednu kunu. I umetnici se danas kupuju na placu, kao mrkve.“

O čemu mi ovde naklapamo. Ukratko. Zvao onomad bogatun Želja Mitrović Anđelinu Džoli, a preko, bogme značajnog američkog producenta Lukasa Foresta („Gospodin i gospođa Smit“, etc.) i nešto bilo po štampi da dovodi Anđu i tako… Onda opet po štampi osvanuli naslovi: „Željko odbio Anđelinu“. On sam kaže da je film antisrpski, pa navodno zato. Pazite da ne poverujemo. I u to da je film antisrpski (šta uopšte to znači, i u to da bi Željko zato ispustio zlatnu ribicu a da ne kaže tri želje). E, onda se sad kao portparol cele priče javlja Šerbedžija. Njegovo piarovsko umeće je neverovatno, ali neodoljivo podseća na dijaloge iz Štefice Cvek. Od toga da ga Anđelina angažovala da glumi Srbina patriotu ali ne nikako nacoša (!! Izjava decenije, što se mene tiče!) do toga da su novinari pokvarili posao pa Anđelina nije došla; do toga da Željko, po tvrdnjama Šerbe, nije ni razgovarao sa lepom glumicom.

Novine su prepune prepametnih izjava i fotki s nabreklim intelektualnim žilama na glumčevom čelu, reklama je napravljena, snimanje može da počne. Nek snimaju, ko im brani. Sve nađe publiku. Ali, iš! Pustite narod da čita neku dobru knjigu, da odgleda ponešto kvalitetno, a vi snimajte do mile volje i zarađujte, gomilajte lovu. Stvarajte u paklu vlastite nelagode taj novi kič, tu ugodnu, komercijalnu kulturu prepunu idola koji se kupuju na tržnici.

P. S.

Pita Mali Radojica (patriota ali ne nacoš!) Šerbedžiju: „ A je l’ bi ti voleo da budeš nasamo, onako, dibidus, s Anđelinom Džoli?“ Šerbedžija se napregne, napregne i prozbori glasom proroka: „Ma, slušajte, zapravo, ne. Zbilja, ne. Seks sa lepom ženom je nešto što transcendira elementarne instinkte, i uistinu, savršeno lepa žena guši u nama želju da je tjelesno posjedujemo.“ Sad se i Mali Radojica duboko zamisli. Nikad nije osetio to gušenje. Čuo je samo za vic u kome Mujo pita Hasu bil spavo sa Anđelinom, a Haso odgovorio: „Jok vala, jer mi niko ne bi vjerovao kad bi pričo.“ Posle nekog vremena pogleda Radojica zbunjeno u gospon Šerbedžiju i reče mu: „A šta ćeš, kukavče, ostarilo se, onemoćalo.“