Kuda idu divlje svinje?

Godinama ne želim da verujem u teorije zavere, ili, preciznije, u verodostojnost tvrdnji o DB ispostavama. Da je to prošlo tek tako, verovala bih, eto, desila se onomad izborna volja građana, ovi neki došli na vlast, prikazuju se u novom ruhu, jer je staro pohabano, i nikom ništa. Elem, Vučić i Dačić (s Tomom u segmentima) završiše šta se moralo oko sporazuma i najskuplje reči. Niti su oni heroji, niti je mala stvar to što su učinili. Sa stanovišta evropske politike koju je jalovo, nakon Đinđićeve smrti vodila i zagovarala DS, trebalo bi da su Vučić i Dačić hrabri i odvažni, te da su umesto Tadića (na nivou simbola), (jer o Cvetkoviću i ostalima ne vredi trošiti reči) izvadili kestenje iz vatre i opekli se, ali stisnuli zube i ne odstupaju. A zašto to čine Vučić i Dačić, zaista već spada u domen metafizičkih pitanja.

Sa nekih stanovišta u pitanju je izdaja. Ta stanovišta dele se po mestu tvorbe. Ako ih izriče neki kosovski Srbin, koji nije plaćen da napada i blati, već zaista smatra da je greh mešetariti oko Kosova jer su mu i dedovi tako smatrali, takve ljude ne treba kritikovati. Ako Vojislav Koštunica viče „izdaja“, njemu zaista ne mogu da verujem da je ozbiljan, da ga KIM ič zanima. Ovako mi deluje kao oni spin majstori, agitpropovci, profi nagovarači, koji huškaju druge da se mača late, ali ti drugi od mača i da stradaju, a on (Koštunica) da vrati mandat narodu.

Ako „izdaju“ izvikuje deo sveštenstva, a deo se ograđuje, tu nisu čista posla. Mene ključno zanima šta zaista o nastupu sveštenika i opelu Vladi misle Dobrica Ćosić, Emir Kusturica, Matija Bećković, Milovan Vitezović… Zašto? Nikako ne zato što mislim loše o tim ljudima, već zato što je njihova politika – jaka reč – posao kojim se bave, nešto što u humanom društvu prirodno očekuje njihove elaborate. Oni to duguju i Kosovu i Srbiji, i tim popovima i građanima. Dakle, ovo nije kritika, ovo je ogromno pitanje. Da li je moguć potpis na Kosovo, Amfilohijev duhovni atentat na članove vlade, Atanasijevo opelo, a da nabrojani ljudi sve to oćute? Uporedo s tim ide proces samoizolacije: Dobrica Ćosić se povlači, Kusturica neće da daje intervjue, Kačavendu pustili niz vodu i mnoge vladike, akademska klika ćuti.

Pa misle li svi oni da je dovoljan Vučelić, očito (do)pušten da sa svojim novinama piše o jednim te istim novopolitičarima da su „obilići“ ili „brankovići“, kao da to uopšte više zavisi od njega? Deset lukavih Vučelića i njemu sličnih nije dovoljno da napuni zjapeću rupu ćutanja jedne očito odlazeće elite. Zašto odlazeće i zašto sada, kada bi imali razloga da viču do neba? Ili su sve vreme, prema teoriji zavere, bili na zadatku da laprdaju o patriotizmu, a posle svi odoše il pod šljivu il na šljiv(k)u?

Ta povlačenja i muljanja predstavljaju krupne stvari. Da je reč o braniteljima ognjem i mačem, rekla bih možda „apisuju“ i psuju, ali, ovako, čini se da taj Vučić i Dačić, koliko god do juče duvali u istu tikvu, imaju lelemuda da ovima pritegnu labuda. Sve to vidimo, ali ko je dužan da nam to objasni, ako hoćemo da budemo uređena zemlja, da verujemo institucijama? E, to je pitanje. Ko to smatra dužnošću, da objasni smenu elita, makar s boljeg na gore otišli (ili ne), taj može da dobije najšire poverenje građana. Lično, dotad ne verujem nikome.