Ne znam ima li zemlje sa više problema a da se do te mere na iste ne obazire, nego se iz petnih žila trudi da se svađa oko zamlata, besmislica, izmišlja teme i bespredmetne probleme, i tako sastavlja neki društveni život od danas do sutra. Neko mi je od čitalaca zamerio prošle nedelje kako samo kritikujem, a tekst je bio glede Borka Stefanovića, dočim mi ne valja niko ko nešto pokušava. Nije to bez vraga. Ima istine, ali da ne ostavim čitateljstvo bez odgovora: Protiv Borka nemam apsolutno ništa. Nažalost ne zato što je Borko nekim volšebnim načinom kreirajući ex nihilo ponudio nešto opipljivo u čemu vidim spas za sve, već zato što Borku nemam šta da zamerim, jer čovek do sada nije ništa uradio zbog čega bi ga valjalo ganjati po štampi. Bar da ja znam. No to i jeste tužno. Ne znam koliko je emisija, intervjua i ne znam čega upriličeno oko Borka, a još više ljudi iz njegovog okruženja, za koje čak ne znamo sa sigurnošću jesu li njegovi ljudi, a da niko ne razume zašto.
Pustimo Borka. Evo, gledam pre neki dan emisiju gde su gosti Sanda Rašković Ivić i Čeda Jovanović. Oni su pričali, pristojno i bez vređanja, što je jedina srećna i lepa okolnost u toj priči, da li NATO ili Rusija. A to je jedno u nizu pitanja na koje nijedan političar koji bi došao na vlast ne bi mogao imati isključiv i autohton odgovor.
Ne mogu ga imati ni Vučić ni Nikolić. Možda čak ni Voja Šešelj, ako bi se domogao vlasti, sada kada vidi do koje mere je Srbija zaista samo ona Tomina nekad pominjana „rupa na svetskom ćilimu“, koliko se zaista nijedna vlast ovde zapravo suštinski ne pita ni o čemu, i
koliko su i pogača i nož u tuđoj ruci, izvan Srbije, ne bi imao jednoznačan odgovor, ma koliko ispoljavao antinatovski stav. Tako su i Sanda i Čeda ostali ušančeni svako u svom stavu, a svako od njih sa saznanjem da je i onaj drugi pedeset posto u pravu i da su pata karte
naše buduće orijentacije i politike.
Majstori marketinga ili hipnotizeri iz političkih kabineta znajući sve to traže i nameću nam nove teme u kojima uvek na kraju strada neko oko koga je zaplet. U tom smislu, i Borku želim sve najbolje, ali da razmisli i da se ne zaleće. Ko zna kakav ga lonac čeka.
U tom smislu, prestanimo se gledati preko nišana. I svi ovi tekstovi u Danasu, recimo. Dajte da se neko osvrne, da se odnekud počne s kakvom takvom ali stvarnom, a ne izmišljenom raspravom. Dragomir Anđelković juče objavi jedan tekst. Glupo mi je, ko ne zna posle ovoliko godina da Anđelković nije škola mišljenja kojoj se najradije okreće moja malenkost, da to ističem, ali njegova u tom tekstu izrečena analiza vrednija je za opštu uzbunu i medijsku pažnju od svake priče ko će vladati DS ili ma kojom strankom. Zaista, neke teme moraju biti u
zapećku, a neke, makar i bez nade da ih rešimo pred sudom javnosti, da ne kažem, pred sudom naroda. Vidim da se naša komentatorka Svetlana javila da mu ukaže na dvojnost postupanja i pisanja, ali, ponekad, možda i zato što to postaje opšta pojava, hajde da nam to ne bude prvo reagovanje na neki tekst. Hajde da nađemo minimum zajedničkog
interesa. E, vidite, dok izgovaram ovu rečenicu, znam da sam marketinški precrtana. Upravo istina ne odgovara lažnom samoodržanju Srbije. OK. Predajem se. Lažimo se, lažimo…
Ali dragi i poštovani svi, odakle god da ste i u šta se zaklinjete, Srbiji se dobro ne piše, a tu činjenicu nećemo promeniti neprestanim, najprizemnijim međustranačkim ili unutarstranačkim svađama i animozitetima koje lider, liderčići, paralideri, čukun lideri, aškunđedi šire putem medija, čas zbog ovna čas zbog ..vna. Izvinjavam se, mnogo se izvinjavam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
