Kuku, Vuče

Nije li očigledno da vrtoglavo napredovanje u karijeri mladog Jeremića nije ni u kakvoj korelaciji, barem ne logičnoj, sa nazadovanjem situacije glede Kosova i uopšte srpske spoljne politike? Vuk Jeremić je kao lik „neuništivog“ iz autobusa firme „Krstić“ u drami D. Kovačevića „Ko to tamo peva“ (Sećate se, neuništivog je na filmu igrao Bata Stojković). Vuk politički preživi sve poraze, i još ga žale, pa gde to ima? Beše, doduše, neko vreme jedan takav. Odazivao se na ime Sloba. Vuk Jeremić, dakle. Od najomrznutijeg lika nekadašnje ekstremno desničarske žute štampe, gde ga nisu zvali drugačije do posprdnim nadimkom „harvardsko unuče Hamdije Pozderca“, Vuk Jeremić je valjda u rekordnom roku, do sad nezabeleženom u srpskoj istoriji, postao miljenik svekolikih nacoša i tzv. patriotske politike. To ide dotle da svako malo čak i ovi iz DSS žale što Vučina nije kod Koštunice, jerbo, tamo po QP (količniku patriotizma) pripada, a i mnogi drugi žale zbog istog. A Vuk pliva i uzvodno i nizvodno, kako ga baciš. Nakon sulude sednice Parlamenta sazvane tek posle odluke MSP i onoliko neverovatnih stvari koje je Jeremić uspeo da kaže, mnogi su replicirali: „E, sad je stvarno gotov.“ Ali, jock! Eno ga gde ponovo jaše, a svekolika Srbija kliče: „Nije Vuk kriv.“ A Kosovo, ko šiša.

Sve žaleć za Kosovom, onako, za sve pare, državno medijski umnjaci i umnjakinje, nakon izreke MSP o onome o čemu ih je Vuk Jeremić pitao u srpskim medijima koji sebe nazivaju nedirigovanim (a kako u Srbiji ne postoje nedirigovani mediji, držim da su takvi samo ona jedna ili dve štampane stvari u kojima, zasad, za enormne honorare ne pišu najumniji Srbi i sestre Srpkinje) iznose nekoliko „neoborivih“ teza. Prvo: „Šut se s rogatim ne bije, ali ne moramo da ih volimo i ljubimo im šugavu ruku,“ Drugo: Međunarodni sud pravde (MSP) dokaz je da je „ideja o međunarodnoj pravdi besmislena“. Treće: „Uostalom, šta vredi i da je MSP odgovorio po ukusu najumnijih među nama kada je Hilari jača od svakog MSP.“

Pa, hajde u nedostatku tih drekavaca, za kojima svi žale, da se osvrnemo na tih par patriotskih teza. Međunarodna pravda je, ako već govorimo jezikom egzistencijalizma o smislu i besmislu, jednako besmislena kao i srpska, hrvatska, mađarska, nemačka, jevrejska, ma „čija Pravda“, ako se, već, anahrono-buržoaski piše tim velikim slovom. Pod uslovom da pod smislenošću podrazumevamo količinu pravičnosti koja bi trebalo da je veća u odnosu na nepravičnost. To zna svaki osnovac. Pravo jačeg nije pravično, jači ti već u školskom dvorištu najpre otme užinu, pa redom. Međutim, huškanje – na nepoštovanje, nepoverenje i mržnju i za to malo međunarodne meritornosti i njenih zakona, makar i „šugavih“, kako olako („kao da smrt nije ništa“) napisa srpska spisateljica u Večernjim novostima, kako tako raspoređenog zakona koji reguliše ljudske, državne ili međunarodne odnose , i još, opet, kako-tako, ali zauzdava eroziju civilizacije u ropcu – a posle coktanje jezikom i iščuđavanje kada se strani turisti po Beogradu ubijaju, a novinarima glave razbijaju, ili kada se Srbija proglasi najnebezbednijom zemljom u regionu, zbilja je jadno i licemerno. To huškanje možda donosi dobru platu, ulaznicu u srpski džet set, garantovano mesto u prvim redovima mondenskih kičerajskih žureza i sličnih mesta, možda obezbeđuje i tri karte za Holivud, skupe stanove po evropskim prestonicama gde diplomatija znači samo glumu i promenadu firmiranih cipela, ali ne i ma kakvu učinkovitost za siromašnu Srbiju iz koje su diplomatkinje i diplomate dojahali u Evropu, iz koje se, bogme, teško vraćaju ovamo, gde nije vedro i gde je više gladnih nego pristalica najbolje na svetu diplomatske politike Jeremića i sličnih naših „sirotih malih nedužnih političara“. Žaliti Vuka Jeremića zbog toga što je međunarodna Pravda himera, svet sazdan na temeljima boljitka za jače i bogatije, a ne sažaliti se nad nesrećom koja se u Srbiji Srbima od Srba dešava, toliko je besmislena i takav „dežavi“ devedesetih, da je pristojnom čoveku neprijatno čak i kada piše o tome.

Vuk Jeremić nije kriv što je Srbija izgubila Kosovo. Ali jeste odgovoran za katastrofalno besmislenu politiku prema Kosovu, čija je kruna i najvidljiviji pokazatelj upravo pitanje i nespremnost na odgovor koji je na pitanje dobio od takvog, kakav jeste, i kakav mu je odlično poznat, Međunarodnog suda pravde (MSP). I sad treba da ga žalimo? Ma, idi begaj!