Kusorepi i dugorepi

Srbija ne zna svoje granice. Srbija ne zna da li želi ili ne želi u Evropu. Srbija ne zna zašto da voli Rusiju, čak i kada se pokazuje da maćuška nemilosrdno više uvažava svu ostalu dečicu nego svoje retardirano balkansko čedo. Srbija ne zna da li da se divi Americi i da je uprkos svemu u ponečemu posluša, ili da kao vrag od krsta beži od svega proameričkog, vođena atavizmima prošlosti i ratobornošću lažnih patriota; Srbija ne poznaje dobre strane vlastitog antiglobalizma ni loše domete istog; Srbija je društvo sve neprincipijelnijih koalicija i sve bahatijih lidera; Srbija je na pragu potpunog gubitka identiteta. Srbija je društvo koje se svelo na statistiku, i zato je popis stanovništva postala nacionalna rabota broj jedan, a sadržaj pitanja mešavina najbesmislenije statistike i starih spomenarskih pitanja. Takva politička Srbija je na startu predizborne kampanje. Spasavaj se ko može!

„Dosta više s tim šta nam kažu ambasadori, mislim da to nije poenta“, reče Đilas (gradonačelnik) pre neki dan. Ambasadori su nam, ranije, sastavljali vladu (preevropsku), a Vikiliks sve lepo obradio i kasnije smo videli kako to izgleda kad naši pohode strane ambasade. Ispada kao da je svaki ambasador Sterija koji prima svoje čankolize, a potom ih s podsmehom opisuje i sprda se sa njima. Sad došlo vreme da nam se ruski ambasador „ponaša“ usred Beograda kako ni u ludilu ne bi na nekom samitu slične prirode u Moskvi. I nikog tamo ne bi da mu kaže, baćuška, vaše ambasadorsko visočestvo, da nas iole volite i poštujete nikada nas ne biste tako ponizili pred svima.

Čak i ako ste u pravu, čak i ako u Srbiji nema više Srba, nije na vama da to utvrđujete. Pada mi na pamet, očito ne slučajna asocijacija, stih iz naše antologijske epske pesme „Banović Strahinja“. Kada je narodni pevač želeći da ukaže na viteštvo, dostojanstvenost ne samo velikog srpskog nego i dostojnog mu protivnika turskog junaka, upravo ovom poslednjem, silnom Vlah Aliji stavio u usta sledeću rečenicu kojom se obratio našem Banović Strahinji: „A šta si se vlašče domislilo? Nijes’ ovo babe šumadijske, da razgoniš i da nabrekuješ, no je ovo silni Vlah Alija što s ne boji Cara ni vezira.“ Ovaj arhaizam i anahronizam namerni je „imput“ ovoj priči. Nekako imponovalo bi da se među tolikim junačkim Srbima na političkoj sceni istim rečima obratio u skaradnoj prilici, inače simpatičnom gospodinu Konuzinu, ali i svim drugim stranim diplomatama koji misle da im je Srbija sirotinjska prćija na koju svaki od tih uvaženih svetskih činovnika može kad mu se prohte da vežba nepristojnost i aroganciju.

Predlog čitaocima: Možda jedno uporedno čitanje Konstantinovićeve „Filosofije palanke“ i Rajsove „Čujte, Srbi, ćuvajte se sebe“. Gemišt ovo dvoje je dobra didaktika za predstojeću sezonu jesen zima 2011-2012.