Kusta, Alek i Šešelj

Šta vidimo? Kusturičina opservacija, recimo i to, imala je i dodatke, uz kupus je išlo i meso. Ono se ticalo Emirovog sećanja kako su u školi Šešelja sva deca zajebavala i opaljivala čvrge, jer je jeo kiseli kupus, na koji je zaudarao i još zbog nečeg. Šešeljeva aluzija (loj) bila je (u to doba Emir ne beše još Nemanja) nacionalistička, u prepoznatljivom šešeljističkom fazonu (to je taj govor mržnje za koji Hag ne zna pod šta da ga svede, jer, čas liči na uvredljiv šovino-govor, čas na persiflažu i otkačenu zahebanciju). Kusturica je u to (dečije) vreme bio sin iz dobrostojeće socijalističke-bogataške porodice. Neka vrsta malog crvenog buržuja, kome su u Sarajevu sva vrata bila otvorena, i očevi poznanici od ugleda i moći, mogli su malom Kusti da se nađu u izgradnji njegovog životnog puta u kojem je šmekerski svakoga dana u svakom pogledu sve više napredovao. Tu je negde i tajna njegovog „političkog“ uspeha, i pripadanja svakoj srpskoj vlasti, nakon raspada SFRJ. Šešelj je pak bio dete siromašnog železničara ili otpravnika vozova, više se ne sećam. Možda ga je mati othranila tim kiselim kupusom, koji je toliko smetao malim buržujima da su čudnog, ružnjikavog mršavka s prezimenom Šešelj čvrgali, rugali mu se i šta već rade deca iz tako različitih društvenih slojeva. Interesantno iz iste SFRJ. Ali, malo li je takvih priča?

Kako god, ne kažu mudraci da ti je sudbina nekad zacrtana u najranijem detinjstvu. Šešelj je rastao u konfliktu sa okolinom, pa u sukobu sa političkim SFRJ-otskim moćnicima, i tako su se putevi Voje i Kuste razišli. Šešelj napustio Sarajevo davno. Kusta nedavno, tokom granatiranja. A ko je otišao boljim životnim putem, ne sudimo u ovom tekstu. Kusta je snimio nekoliko dobrih filmova, Šešelj je postao legenda urbanog međunarodnog sudstva. Čovek koji je čekao deceniju u Hagu da bi mu samo otpočelo suđenje. Slučaj bez presedana.

Vratimo se Alek Vučiću koji se ove 2014. u roze špilhoznama u Andrićgradu triput poljubio s Kustom, jer nije imao gde da slavi Vidovdan, pošto mu vlast u Srbiji to zabranila, siroma, dečko u fotelji premijera. Sada Roze-Vlada i crveni buržuji zajednički razmatraju taj zamršeni slučaj, opet bez presedana, da se Voja od kupusa, vrati, uz svoje uslove, na čemu Hag (ne)principijelno insistira, jer mali u roze špilhoznama ne bi smeo da uhapsi kupusliju, sve i da Kusta drži uključenu kameru sve vreme. I sad je tu veliki problem između Haga i Beograda. Niko neće Šešelja kao Šešelja, a on zapeo na tom prezimenu i ostatku integriteta, tvrdoglav do samouništenja. Da ne ulazimo u detalje ove bizarne priče u kojoj nema nevinih.

Postavlja se pitanje: Ako roze špilhozne smeju da uhapse sve od Miškovića do Piškovića, ako je potpisao Briselski sporazum što niko nije smeo pre njega, iz čiste praznoverice od Lazareve kletve, ako je feketićevao i poplavama ronio, zašto za ime Boga umire od straha pri pomisli da ispuni i taj poslednji, najmaliciozniji deo Haškog šahovskog turnira, i uhapsi Šešelja čim ovaj dođe i ogluši se o garancije Vlade, koje ne prihvata, već sada? Zar promenjeni, proevropski Vučić sada sumnja u dobre namere Haga spram sebe samoga? Da li smatra da nakon OEBS-a sada i Hag sprema zaveru Vučiću? Uskoro će i u teta Merkelovu posumnjati, a tako ga je pohvalila. Nemam odgovore na ova pitanja, nisam ja Gavrilo Princip. Ali, ko god bio Kupusdžija Vojo, pa majku mu, jel on sedeo u Hagu 11 godina, ili mali u roze špilhoznama – ručni rad, tvrde upućeni, Kuste domaćina Andrićgrada buržujčića, tog „kežual“ neoikonostasa srpskog sveca od pereca. Prema svecu i tropar. Na Vidovdan.