Lakmusi našeg doba

Čitam, primerice, u jednim novinama naslov: Solana posvađao Tadića i Koštunicu. Udubim se u tekst, gledam slične članke o tome kako se koaliciono-kohabitantni partneri baš vraški čašćavaju međusobnim teškim optužbama. Tadić veli nešto o tome kako nas Koštunica i Nikolić vode u samoizolaciju, a Koštunica opet da se Tadiću ne sme dozvoliti potpisivanje SSP, jer bi time potpisao i nezavisnost Kosova. Kako je to zavidan nivo razgovora između ljudi koji nam vode državu, mislim, a prva mi asocijacija film „Rat Rouzovih“. Sećate se, sigurno, tog filma Denija de Vita, sa Majklom Daglasom (Oliver-Koštunica) i Ketlin Tarner (Barbara-Tadić). To je gorka crna komedija o propasti jednog nekad srećnog braka. Zaplet nastaje kada Barbara nakon mnogo godina želi razvod, ali kada dode do podele njihove ogromne kuće, nijedno od njih dvoje ne želi da popusti. I tako, Oliver i Barbara upadaju u vrtlog međusobnih optuživanja i mržnje, koji se završava tragično po oboje. Ko strada pored njih dvoje? Deca, verna kućna pomoćnica. Kome bi u srpskom ratu ruža Tadić i Koštunica dopala uloga advokata koji uzalud pokušava da pomiri Rouzove? Dačić? Par tajkuna? Par medijskih moćnika? Imam o tome nekoliko teorija, ali „fuj to“. Jerbo, parabola o besmislenim čarkama, pakostima, narcizmima malih razlika između holivudskog i srpskog para Rouzovih ima jednu značajnu razliku. Holivudski su zaista zaratili bez povratka u mirnu bračnu luku. Kod srpskih Rouzovih znaćemo tek posle 11. maja. Pa zašto gubiti vreme na njih početkom aprila u Beogradu…

Druga fascinantna „fuj to“ vest je već pomenuti faktor Dačić u Srbiji 2008. Već vidim budući naslov „Dačić kao lakmus srpskog političkog mutljaga“. Pri tom, nije Dačić, bar ne 2008, zamutio bistru vodu. Učinili su to Oliver i Barbara otimajući se o Dačića kao najpoželjnijeg mladoženju. Ako dobro razumem, Dačić je taj koji je nakon Tadićevog otvorenog flerta sa SPS, mada bez sumnje, s početka šarmiran, morao da odbije Tadića i obeća se starom partneru iz bivšeg saziva manjinske vlade, Voji Koštunici. I sad, šta? Tadić temelji predizbornu parlamentarnu kampanju na istoj priči iz predsedničke „Samo da ne pobedi Toma“, s tim što je sad tu zastrašujuća osovina „Toma-Koštunica“. A Dačić i SPS su super, ako sam razumela neke analitičare sklone DS, između ostalih jerbo je njihov šef pokojni (surovo, ama baš tako je napisao jedan od analitičara), jer je SPS, vele isti, „raskrstila s devedesetim“. Aman, ljudi, pa to je ludnica, gde je De Vito da snimi nastavak filma? Dačić se sad ni kriv ni dužan svaki dan zaklinje da nisu raščistili sa devedesetim, jer, što da čiste kad su to bile godine časne i godine raspleta, a u Slobu se kune i poziva na prijateljske odnose SPS i porodice Milošević. Iz ovog neuspelog flerta DS-SPS, stvarno je nekako nelagodno izvlačiti zaključke u kom slučaju bi radikali i Toma i Vučić mogli biti „prihvatljivi Dačić“ za Tadića. Ipak, red je da Šešelju, kao država, bar poželimo dobro zdravlje. No, fuj to.

Karla del Ponte!!! Mnogi liliputanci, pajaci, moralno dezintegrisani likovi, koji su se u ovu, blago rečeno, bizarnu činovnicu moćne institucije godinama kleli, i padali pred njom ničice, sada je vređaju, daleko perfidnije nego što je to učinio pomenuti Šešelj u svojoj knjizi nepristojnog i nedžentlmenskog naziva. Dok je Šešelj išao na direktnu uvredu, Karlini bivši vernici dezavuišu je daleko mučnijim sredstvima koja nama, koji dotičnu ne poznajemo, liče samo na dodatnu zakasnelu, uz to intrigantsku i malograđansku pamet. Znači, Karla je od svetice postala sam nečastivi i to u produkciji onih koji su je za sveticu i proglasili. A kad je mogući budući gradonačelnik Aleksandar Popović svojevremeno izjavio da je za njega važnije šta misli Kusturica nego Del Ponteova, umalo ga nisu linčovali karlofili toga doba. Elem, fuj to!