Libretto za apokalipsu

Ne sporim se sa stručnjacima, govorim u svoje ime kada kažem da je reč o odavno neviđenom remek-delu filmske umetnosti, ali i studije o izvodljivosti tananosti onoga što se naziva ljudskom dušom ili samo ljudskim životom u – i to je sporno – pred ili post – apokaliptičnom vremenu.

Zašto je ovaj film tako dugo moja apsolutna fascinacija i preokupacija – zato što je tačan, precizan, iskren, lud i hiperracionalan istovremeno, a sve što nas okružuje je suprotno tome – netačno, neprecizno, lažno i lažljivo, falš, kvazipametno i hiperpatogeno u najgorem smislu. „Melanholija“ je film o apokalipsi viđenoj okom umetnika (privatno i reditelj i glavna glumica boluju od depresije) koji smak sveta ne zamišlja bezosećajnim oholivuđavanjem masovnih scena stradanja dok se, avaj, pakao otvara na asfaltu, tonu najvisočije građevine, a ljudi vrište, propadaju, umiru, nestaju, bivaju nemilosrdni da bi sebe spasili i najzad svi odlaze dođavola, jer, zaboga, apokalipsa je! Fon Trirova apokalipsa pokazuje anatomiju „duše“ predapokaliptičnog sveta, koji je već bolestan od melanholija, depresija, od loših ljudi, od nestanka prijatelja, od pomanjkanja empatije, od pomanjkanja ljubavi za druge, od usamljenosti, od nesanice, od somnambulizma, od planete Zemlja 2012. takođe bolesne, jer su je razboleli njeni stanovnici, zarazili je svojim virusom, najpre zla, a onda nemoći pred zlom koje su stvorili.

Znate li, najzad, reći ću, zašto je ovaj film važno za svakog od nas, pogledati? Reći ću vam, nakon što vas podsetim da je u toku predizborna tišina. Slušali smo, ne znam koliko nedelja, besmislene izlive, uglavnom mržnje, netolerancije, netrpeljivosti, e da bi nas jedni ubedili da su bolji od drugih. U čemu? U izboru za vlast koja dolazi. Toliko nadmenosti je u tome. Misliti da je zaista tako važno za naše živote, tanane i o koncu koja će nas ručerda grubo vući u pravom smeru narednih godina. U redu, izaći ćemo, nije ovo poziv da se na izbore ne izlazi. Samo podsećam na trenutak u kojem minijaturna Srbija živi i diše ovaj dragoceni kiseonik koji nam kontaminiraju neprekidno. Tu se vraćam nagovoru da pogledate „Melanholiju“. Apokalipsa se dešava i nema masovnih scena. Jedna planeta (Melanholija) ulazi u atmosferu Zemlje, sudar i kraj. A celu priču posmatramo kroz minijaturu ili psihološki profil jedne čudne porodice. Tišina caruje, nema vrištanja, nema panike. Jedan mali dečak strašno se plaši. Njegova tetka (u životu totalni frik, depresivna, čudna, i divna) jedina ostaje sasvim pribrana. Kaže dečaku da će ga spasiti čarobna koliba. Odvodi dečaka i njegovu majku (svoju sestru) na zaravan ispred šume i gradi kolibicu od jedva desetak štapova koje vezuje na vrhu. U toj kolibi (čarobnoj) dečak sa majkom i tetkom ostaje spokojan držeći ih za ruke i verujući da samo tu čaroliju apokalipsa mora zaobići. To se ne dogodi. Udar planete jeste kraj. Ali taj kraj je očovečen, tamo gde smo se najmanje nadali. Tipična depresivka 21. veka postaje izbaviteljka dečaka od straha, zato što depresija kao planetarna boljka sveta alijenacijom uništenih porodica, prijateljstava i ljubavi, ipak pobeđuje. Kako? I zašto je to najvažnije pitanje danas i do kraja, i zašto zaboravljamo da se pitamo to, neprestano, svakog dana zaboravljajući istovremeno da volimo ljude oko sebe, puni mržnje, zavisti, želje da naudimo drugome… Šta nam je kog đavola, i kako da razumemo sebe i druge?

E pa, zaista, zaista vas molim: Pogledajte „Melanholiju“ Larsa fon Trira. Kakav lik! Taj Lars. Taj frik.