Lideri bez države?

Bivše sudije postaju eksperti za ustavno pravo, bivši ministri pravde eksperti za pravosuđe, bivši ministri spoljnjih poslova eksperti za međunarodnu politiku, bivši ministri finansija postaju eksperti za finansije na državnom nivou, bivši predsednici postaju eksperti za političko uređenje zemlje i višepartijske blokove… Bivša Srbija, usled svega toga, nije postala jasno određena – sadašnja – država u prezentu, već provizorijum koji obitava između pluskvamperfekta i futura drugog. Vreme jeste relativno, ali baš tolika rastegljivost s obzirom na istorijsku omeđenost svake države, pa i Srbije, prilično je zahebana antifizika. S druge strane, takva Srbija je odličan eksperimentalni poligon za političko delovanje bivših u saradnji sa sadašnjim državnim funkcionerima.

Vratimo se, na primer, guverneru Jelašiću. Čoveku koji je godinama alfa i omega bankarskog sistema države Srbije. On je nedavno, iz razloga apsolutno netransparentnih, javnosti nepoznatih, pa samim tim, veoma uznemirujućim, podneo ostavku na funkciju guvernera. Ne treba zaboraviti ni psihološke okolnosti u kojima je to učinio: SEKA s jedne i drastični pad standarda, socijalni nemiri i upadljiva socijalna nejednakost u Srbiji, s druge strane. Elem, par meseci ga nije bilo i evo, pre nekoliko, Jelašić se oglasio arbitrirajući o važnim državnim pitanjima kakvo je stanje domaće valute, a da se ne može ni naslutiti njegova uloga, sadašnja pozicija, pa samim tim ni motivi ili mogući sukob interesa. Radovan Jelašić (ukoliko se exguverner zaista tako zove i preziva, o čemu je bilo nekih nesuglasica u medijima) ovih dana izražava „zabrinutost zbog pada vrednosti dinara u odnosu na evro“. Nabrojaću nekoliko Jelašićevih „aforizama“ na ovu temu: Građani, štedite u dinarima; Bolje je zaduživati se u dinarima nego u evrima; Pad vrednosti dinara prema evru posledica je slabljenja evra prema dolaru(!) od oko 20 odsto u poslednjih mesec i po dana; Centralna banka će moći da održi stabilnost kursa (!?); Korekcija evra zavisi od količina stranih investicija kao i dogovora sa MMF, itd. Svaki od aforizama kao da je antiteza prethodnom, ali, moguće je da mi, laici, grešimo pokušavajući da običnom logikom procenjujemo monetarnu logiku, za koju se, doduše, od Aristotela do danas nije učilo kao o posebnoj „grani“ logike, ali to, je li, ne znači da ne postoji.

U Bundestagu – gde se o alarmantnoj situaciji sa drastičnim padom evra (svuda osim u Srbiji gde je evro u drastičnom porastu u odnosu na dinar!) raspravlja sa jednakom ozbiljnošću sa kojim srpski parlament raspravlja o Šormazovom mandatu, o odnosima Tome i Voje Ka, Velje i Neše, Jorgovanke i Mlađe, te neizbežnih Mike i Pere, itd. – kancelarka Angela Merkel (ne bivša već „tekuća“ kancelarka jedne od najuticajnijih evropskih država) tvrdi da je evro u opasnosti. „Ukoliko tu opasnost ne otklonimo, posledice po Evropu biće nesagledive“, naglasila je kancelarka, i dodala: „Ukoliko evro propadne, propašće i Evropa.“ Ne znači da je Merkelova u pravu, ali to nije naša tema. Tema je ozbiljnost i neozbiljnost, odgovornost i neodgovornost države i njenih bivših i sadašnjih funkcionera.

Srpski mediji naširoko prenose pisanje hrvatskog Globusa gde se srpskom predsedniku Tadiću pristupilo s morem komplimenata. Našeg Tadića koji je obećao pomoć Trgovištu, Globus opisuje liderom evropskog jugoistoka. Ne zbog Trgovišta i uloge Tadića u spasavanju poplavljene Srbije, već zbog njegove regionalne (i međunarodne) politike. Zanimljivo da u istom tekstu postoji metafora o doktoru Džekilu i misteru Hajdu, gde je mister Jeremić, kao što je poznato šef srpske diplomacije (sic!) dobio neslavnu ulogu Hajda. Odista, čovek se ne može ne zapitati ko, do đavola, vodi međunarodnu politiku Srbije ako je šarmantni ljubimac Evrope („Globus“) lider na Balkanu, a njegov ministar spoljnih djela zločesta tamna strana predsednikovih nastojanja. No, na stranu to, možda je članak napisan tendenciozno ne bi li se izazvao sukob u više nego harmoničnim odnosima Tadića i njegovog nekadašnjeg učenika, mladog Jeremića. U skladu s početkom teksta, pisanje Globusa inspirativno mi je u sagledavanju te čudne pozicije Srbije. Ovde svako pojedinačno može da napreduje u zavisnosti od sadašnje ili bivše funkcije, ili izbora partije kojoj će pristupiti, samo nam država nikako i ni u čemu ne napreduje, naprotiv! Šta je sa našim dinarom, kako to da evro koji nije naša valuta, a crnogorska je bio još dok smo bili zajednička država, i jeste i nije „domaćin“ u Srbiji? Šta je samim tim sa našim bankama, sa štednjom građana, sa platama, sa penzijama? Ko će snositi odgovornost krene li, daleko bilo, neki novi dafina-jezda-kiparski scenario, kad su svi koji nešto o tome znaju „ex“ funkcije ili „ex“ granica Srbije? Šta je sa ostalim stubovima unutrašnje stabilnosti države: Zdravstvo, socijalna politika, sudstvo?