Lopovi i žandarmi

Nemam pojma šta se ovo dešava kao ni vi, poštovani, iz pristojnih izvora informisani, dragi čitaoče. Samo vidim isto što i vi, i čudim se ništa manje. Možemo mi da ne čitamo štampu i ne gledamo informativne emisije i slične bljuvotine, ali ipak, postoje neke granice građanskog praga tolerancije kada te država tako besprizorno i bezobrazno pravi magarcem, pa nam još traže optimističan stav prema životu! A s druge strane ovako međusobno razgovaraju, a nama u prolazu dobacuju. Navešću tek nekoliko slučajno izabranih segmenata. Ajd da najpre kao skroz beznadežan slučaj preskočimo čudesnu naslovnu stranu prekjučerašnje Bujketove Politike i naslov: „Aco Tomić (Alisa u Zemlji čuda i bivši šef vojne bezbednosti, prim. aut.): „Rano je još davati izjave o ubistvu Đinđića“. Rano, crni Aco?!! 2003-2010!? Ajd, važi! Kad kažete ti i Beli Zec, Ludi Šeširdžija i Kraljica Srce. Mož da bidne da mi s ovu stranu ogledala zaista imamo problem sa nedefinisanjem vremena i značenja reči „rano“ i „kasno“, a o „prekasno“ nismo ni stigli da razmislimo. Sad je ionako sezona odmora. Posle deca kreću u školu. Ondak već ulazimo u božićni post. Posle eto Sveti Nikola. Onda Novaja God. Pa Božić. Zimski raspust. A gde je Sveti Sava? Mala Gospojina? Sajam knjiga? Ma dok se okreneš, prolećna setva, koja se doduše ne žanje, al’ seje se, svejedno je mnogo posla. I eto nove sezone godišnjih. Jednostavno nije vreme da se govori. Ne o ubistvu Đinđića. Ni o čemu. Nema se vremena.

Zato da se prebacimo na slučaj Dačić-Nikolić. E to je tek ludnica! Dacke (Gljivica) odredio Tomi (ne Tomici) policijsku zaštitu, jerbo mu „pretilo iz Haga“. Nije Dačić, kaže Dacke, to sam saznao, nego mu reklo iz drugih izvora. BIA potvrdila i BIA nije potvrdila. (Draga naša pouzdana Agencija, naša čuvarka mirnog sna.) Radikali tražili da se precizira. Nikom, međutim, preciziranje nije pošlo za rukom. Epilog. Nikolić Toma lider SNS, objavilo u svim medijima, odbio policijsko obezbeđenje! Je l’ zato što je opasnost otklonjena? Ma, kakvi. Nije utvrđeno ni da l’ je postojala ni da l’ nije, ni ko reko Dačiću. Pa što Toma odustao? Pa zato jerbo se iznervirao. A iznervirao se jer je Dačić rekao za neke novine da ne zna da l’ Tomi preti opasnost. A Toma kaže, nešto u stilu, pa izem ti zemlju u kojoj Boris Tadić, predsednik Srbije, kaže meni (lideru najveće stranke i Vučićevom šefu) da mi preti opasnost, a šef od policije Glj. Dačić mi daje obezbeđenje, ali ne zna da sam u opasnosti. Pa, kad je tako, neću obezbeđenje, kaže Toma i dodaje „Pa, ako mi se nešto desi ne zamerite to Dačiću, jer on nije znao“. Još je nešto rekao Toma, al’ nemam sad tekst pred sobom, no ticalo se toga, otprilike, da je Gljivic Šešelj u portabl izdanju.

Šta reći na ovakav scenario? Meni pada na pamet ona dečija igra „Lopova i žandara“ i njena pesmica: „Ja sam stari čika, ukrali mi bika, sa dva sa tri roga, sumnjam na ovoga.“ To je još i sadržajno u poređenju sa totalnim nonsensom ako se ozbiljnije uzmu u obzir akteri. Isti događaj, ministar policije, šef najveće opozicione plus šef države i sedam različitih interpretacija, pa ima li to još gde osim kod nas u Exitijanskogučanskoj Srbiji? Na stranu što uporno i potpuno izvanrodoljubšabićevskog duha o pravima na dostupnost informacija, građani ostaju u neznanju i u ovom kao i svim ostalim slučajevima, zašto bi tačno Šešelj, do vraga, bio ta opasna pretnja po život svog kuma i saborca Tome? Zar je zaista moguće da neko bude baš do te mere sujetan i osvetoljubiv i želi smrt ex prijatelja jer mu ovaj uzeo stranku? Ne zvuči logično. Pa šta je onda razlog? Niko neće da kaže. Vučić, inače poznat po jasnom i glasnom govorenju, na tu temu mrmlja sebi u bradu, ništa ga ne možeš razumeti. Toma ćuti u znak protesta protiv Dačićeve neobaveštenosti. Dacke, fin po prirodi, valjda neće da se svađa, pa priča samo što mora. Baš tu, nedavno, čitam Dačić nudi zaštitu ugroženim bivšim farmerima koje juri neki pomahnitali lik, sumnja se takođe bivši farmer, jer mu psovali prvi red na sahrani. Al’, kaže Dačić, i farmeri treba da mu traže obezbeđenje, ne može on da im nudi ako mu ne traže. Pa, ono, kad pogledaš… U svakom sl., vratimo se Tomi bez zaštite, Tadić, po običaju, kaza nešto ko proročica u Delfima i povuče se u svoj hram bez dodatnih pojašnjenja.

Jeste da smo mi građani na sve svikli. Jeste da nas ništa više ne može iznenaditi, ali zaista, ovo je luđe od mogućnosti da se uopšte i zamisli nešto ludo. Gledam nedavno jedan odličan film o „ludacima“ s Leonardo Dicapriom („Shutter Island“) i taman pomislim koliko se filmski uznapredovalo u tom žanru, kada odgledah ovu domaću verziju „Ostrvo neobezbeđenih“, i smrznem se, nakratko. Sad mi je mnogo lepo. Čekam septembar. Počinje nova „Farma“. Sve će nas Željko Mitrović Jahtica na kraju usvojiti. Lobotomirane i srećne. Strpimo se.