Marketinška sačekuša

Ako. Ko se mača laća od mača i strada. Identično je sa mačem marketinga i njegovom zloupotrebom. Bilo je i biva svuda u savremenom svetu da se marketingom kao pomoćnim sredstvom mnogo postiže u politici, ali da se na marketingu „temelji“ baš sve u jednoj državi zahvaljujući ili nemoći ili strahu predsednika da na bilo koji drugi, riskantniji po opstanak na vlasti, stvarniji i odgovorniji način vodi državu, to nikada i nigde nije bivalo do u Srbiji pod Tadićem. Takva marketing-politika „utemeljila“ je društvo i državu nam i sad je baš onoliko stabilna koliko bi bila i da je sagrađena u pesku, poput onih zamaka koje na plaži grade deca, a prva plima ih s večeri rastoči i sravni.

Šta smo sve videli na slučaju Arsenijevića? Prvo da kažem ono čega se pouzdano sećam iz vremena stvarnog i surovog stradanja tog čoveka. Dugo sam se kao radijski novinar bavila dešavanjima oko Arsenijevića, slučaj, koji se u gomili sličnih izdvajao po količini brutalnosti i sili kojom se režim obračunao sa upornim i nepokolebljivim Valjevčaninom. Tortura koju je doživeo bila je šokantna. Ono što je zatim u to vreme mene fasciniralo bila je još jedna neobičnost. Naime, to s Makijem trajalo je predugo. On ni onako polumrtav nije odustajao od bunta, bilo je veliko pitanje hoće li preživeti torturu, šta će sa njim biti u bolnici, ali kako se slučaj otegao, isprva ogromno interesovanje političke javnosti počelo je da jenjava. Znam to, jer smo svakog dana za RFE imali neku vrstu hronike dešavanja s Makijem. Na stalnoj telefonskoj vezi s njegovim prijateljima, članovima porodice, ali, u jednom trenutku osetilo se kao da nije bilo nikoga od javnih boraca protiv Miloševića, koji bi se baš pretrgli od sreće da i nadalje daju svakodnevne izjave o Makijevom slučaju. Sećam se i da je jedan od poslednjih koji je uporno odgovarao na pozive i zadržao ljudski osećaj brige i tuge nad sudbinom ovog čoveka bio Branislav Lečić, tada samo glumac, i par običnih članova tadašnjeg DS. Lično sam imala utisak da se upravo zbog Arsenijevićeve upornosti i nemogućnosti ikakve nagodbe i kompromisa u samim antimiloševićevskim redovima javlja nervoza, da Makija sve više od simbola pobune kroz zube karakterišu kao tvrdoglavog jurodivca kome se, eto, teško može pomoći. Već tada! Srećom čovek je ostao živ, a svima nama za nauk o čedomornoj prirodi svake revolucije.

U tom smislu Maki je, sudeći po izjavama u novinama i sada, 2010. sto posto ostao častan u ovoj priči. Nije on hteo da se napravi slučaj. Hteo je da se to s njegovom optužnicom završi i da živi slobodno i mirno. Marketinška sačekuša nema veze s Makijem. Tu je opozicija maestralno poentirala nad Tadićevom nesposobnošću. Pokazalo se da iako upoznat sa slučajem Arsenijevića, Tadić nije bio upoznat sa tim da „njegovi“ nisu rešili slučaj „koji im je blagovremeno prosledio“ na vreme. Zatim se desila praseća brljotina s tim ponovnim hapšenjem čoveka. Potom štampa počinje da bruji. Onda nova neverovatna brzopletost u rešavanju slučaja, koja ponovo pokaže sav provizorijum u koji su se pretvorile državne institucije, a predsednika kao samodršca od čijeg jednog miga sve zavisi. Ako me pitate da li verujem da je Boris Tadić danas toliko moćan u Srbiji da samo od njega zavisi život i sudbina svakog, na pravdi Boga uhapšenog političkog zatvorenika, iskreno ću reći, ne verujem ni najmanje. A da li je Tadić sam kriv što ga ovaj slučaj pokazuje upravo u svetlu apsolutiste, a državu kao slabu i nemoćnu – apsolutno je sam kriv. Maloletan nije. Tadić je od početka pristao da ponese taj „teret odgovornosti“ o svojoj neophodnosti u svakom srpskom loncu. Nema skupštinske, sudske, medijske, estradne, sportske, tv-serijske, muzičke, glumačke, književne, pionirske, jasličke, i koje sve ne stvari, u kojoj predsednik nije preuzeo „punu odgovornost“ i glavnu ulogu. Sa slučajem „Maki“ stavljajući sebe iznad svih institucija ove zemlje, Tadić je pao u vlastitu marketinšku sačekušu. Ko god je toj sačekuši kumovao, majstorski je odradio medijski deo posla. Ali, iako ne volim marifetluke, ne mogu ovog puta da žalim Tadića, ni najmanje. Jer, poenta je u duhovitom i strašnom pitanju koje Arsenijević u jednom tabloidnom intervjuu postavlja: „Tadiću, a šta da si bio na moru?“ Šta ćemo svi mi ako predsednik dobije grip, ode kod bake na selo, odluči da sprema ajvar, ode na planinu? Staće država.

Pa, izem ti takvu državu.