Marko Đorđević, vozačautobusa na liniji 51, okončao je život s nepunih 40, mislim 38 godina. Umirući, spasio je više života nego što je imao godina. Kažu da je u autobusu, koji je bezbedno uparkiravao, boreći se istovremeno za vlastiti dah, trenutak pred srčani udar, bilo ukupno 50 ljudi.
Znate, to je tako veliko herojstvo, da nijedna usporedba sa antičkim herojima, ili ma kojim div-junacima ne bi bila preterana, možda ni dovoljna. Na uglu Vojvode Mišića i Ruske ulice, ako sam zapamtila, odvijala se drama. Marko je uspeo da zaustavi autobus, i potom – umre. Bio je zdrav, tvrde. Ali, strašna su vremena.
Njegova smrt i neviđeni podvig koji je učinio koliko god bilo strašno – učinili su da mnogima od nas život u bezidejnoj, besprizornoj, demoralisanoj, devalorizovanoj Srbiji za trenutak izgleda manje lišen smisla, a vera u ljudsko dobro, u humanost kao bazičnu odliku homo sapiensa, bude vraćena. Cela Srbija čula je za do tada nevidljivog heroja koji je živeo toliko većmeđu nama, a nismo znali, sve do njegovog poslednjeg čina, da je iza nevidljivosti stajao Orijaš.
Ima jedna eskimska pesma o plemenu Nevidljivih ljudi, koji bi tek nakon smrti postajali vidljivi (prevedena na srpski, videti poslednji broj časopisa SENT iz N. Pazara). Desilo se tako da se žena iz plemena vidljivih ljudi udala za muškarca iz plemena Nevidljivih. Velikoj ljubavi smetalo je samo to što je žena izgarala da sazna kako njen nevidljivi suprug izgleda. Jednog dana uzela je bodeži zamahnula ka stolici na kojoj je Nevidljivi sedeo. Odmah se telom ukazao prelepi mladići pao na pod. Bio je mrtav. Kada su ljudi iz plemena Nevidljivih to čuli, krenuli su u rat protiv vidljivih. Njihove strele letele su na sve strane, a vidljivi, u čudu, nisu pokušavali da se brane, jer nisu znali ko ih to napada. Tada su Nevidljivi, čiji moralni kodeks nije dopuštao da ratuju protiv onih koji se ne brane, pokupili oružje i vratili se u svoje selo. I ništa.
Vidite, ima nekih poklapanja. Nevidljivi za nas su obični, čestiti, dobri, skromni, hrabri heroji. Saznamo za njih tek posle njihove smrti. Šta je pouka? Ne znam tačno. Imam samo nejasan osećaj punoće u nečemu što mistici nazivaju dušom, osećaj da sam bila sugrađanka mitskog Heroja. Da je on imao ime i prezime: Marko Đorđević.
Osećaj takođe, da je nepoznato kako će se, pod vidom večnosti, činjenica da je Heroj Marko, vozačGSP, spasio u jednom dahu 50 ljudi, vratiti i u kom vidu kroz jednu dimenziju ojačane linije Dobra. Ali verujem da hoće. Mnogima je većbolje, jer sada znamo da postoje mitska bića nevidljivih Heroja, i ko zna koliko ih je svuda oko nas, samo ih ne vidimo (vidi eskimsku pesmu).
Zadatak za nas vidljive bio bi, kako omogućiti kohabitaciju plus čudo, da nevidljivi budu vidljivi dok su živi. To ne bi bilo dobro samo za njih koliko za sve nas. Mi imamo Marka Đorđevića koji nas spašava dok umire, i ko zna koliko još njemu sličnih. A ne vidimo, ne znamo. A vidimo i znamo da oni koji nam rade o glavi i za svoju dobrobit toliko su vidljivi i sveprisutni, da je većpitanje dobrog ukusa skinuti ih sa repertoara sumorne svakodnevice.
Marko Đorđeviću, hvala ti, čoveče! Hvala i slava besmrtniku.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
