Marko Tuteković i Ivan Carević

Ivan je učesnik Protesta 2017. Marko je kontrolor u beogradskom gradskom saobraćaju. Približnih su godina. Svaki je na poseban način obeležio nedelju koja je za nama.

U minuli utorak na Protestu protiv žabokrečine obrela sam se nekoliko minuta pre nego što je reč uzeo jedan momak, koji me je načinom govora, pa i likom podsetio na jednog od najtalentovanijih bivših otporaša Ivana Marovića. Ubrzo saznajem i njegovo ime, koje ćemo ovde promeniti i zvaćemo ga Ivan.

U sredu oko 14 sati, u autobus koji saobraća od N. Beograda do Zelenog venca, ulazi kontrolor. Zove se Marko Tuteković (pravo ime i prezime, s Markovim dopuštenjem). Momak (18) na sedištu ispred mene upitan da li ima kartu kaže: „Imam stomačni grip, čim sam ušao seo sam, nisam se setio da kupim kartu, molim te oprosti“. Marko ga gleda sekund pravo u oči, kao da utvrđuje verodostojnost iskaza. Zatim se srdačno nasmeši i kaže: „U redu je, druže, samo se izleči“. Momak (zbunjeno): „Hvala ti“.

Ispred momka sa stomačnim gripom sede dvojica mlađih tinejdžera. „Nemamo, a sad nemamo ni para da kupimo“, kažu skoro u glas. Marko: „Srednjoškolci?“. Obojica: „Da“. Marko: „Dobro“. A onda stane pored njih i u narednih nekoliko minuta, bez suvišnih reči, profesionalno ali vrlo pedagoški posavetuje ih kako da se najjeftinije voze tokom meseca. Kako je u autobusu gužva i prilično vruće, staje negde pre sredine autobusa, i zabrinuto gledajući u nekoliko starijih putnika koji sede otvori nekoliko „zablindiranih“ prozora te tako napravi preko potreban protok vazduha. Putnici u delu autobusa kroz koji je prošao, čak i momak sa stomačnim gripom i srednjoškolci glasno komentarišu, sa nevericom, postupke ovog srdačnog i vaspitanog mladog kontrolora. Upoređuju ga, uglavnom, sa nekim nemilim iskustvima koja su imali sa službenim licima. Ulaze još dvojica putnika. Marko malo sačeka. Zatim im prilazi. „Molim vas da pokažete vaše karte“. Oba putnika su, ispostavilo se, bez karti. Kažu: „Idemo samo jednu stanicu“. Marko, smireno i ljubazno: „Molim vas samo da ubuduće imate ovo u vidu: Onaj ko kontroliše putnike može da ostane bez posla zbog te jedne stanice“.
Zatim naklonom pozdravivši dvojicu začuđenih putnika krene dalje. Ova dvojica zaista izađu na sledećoj stanici. Momak sa stomačnim gripom: „Neverovatno, kakav kontrolor“. Na kraju smo pitali kako se zove. Marko smesta vadi legitimaciju, smatrajući da svaki putnik može da proveri njegov identitet. Mi putnici se i dalje smešimo sa zahvalnošću i nevericom. Ma, ne, ne tražimo da se legitimišete, hteli smo da znamo kako se zovete, jer ste heroj svoje profesije. Marko netremice gleda u putnike i gotovo stidljivo se smeši: „Hvala vam, samo radim svoj posao“. Na sledećoj stanici je izašao. Mahnuo je sa stanice u znak pozdrava. I mi njemu. Kakav lik! A zaista, samo je radio svoj posao. Predano, pošteno, voleći ljude koji su mu na tren povereni, brinući (i mada mu nije u opisu radnog mesta, o bolesnim dečacima, o ponašanju srednjoškolaca u gradskom prevozu, o starijim putnicima…). Takvi profesionalci i ne znaju da su heroji, da služe svom narodu i čine da se i oni koji smatraju da im je država više maćeha nego majka osete decom te države, Srbije. Hvala ti, Marko Tutekoviću.

Vratimo se Ivanu iz Protesta. Ivan je sav nekako pesnički razbarušen, bajkovit, sa podočnjacima na simpatičnom skoro dečačkom licu. Na sebi ima košulju, i neobičnog kroja sive pantalone. I, kako nisam mogla da ne primetim – jer je Ivanova, očito, verna sledbenica i obožavateljka, mlada učesnica protesta koja je najviše aplaudirala dok je govorio baš na tom detalju insistirala („Pogledajte cara!“) – imao jednu plavu i jednu crvenu čarapu na nogama! Pa, šta? Kakav je to detalj za priču, reći će neko. Pa, veoma bitan, smatram. Nekako govori o generaciji mladih ljudi koji su na ulici, tačnije, o onima koji se usuđuju da im se obrate. Ivan ima duha. Ima i pokretačku energiju, obraća se sa više entuzijazma nego deset demonstranata zajedno. Ivan je zanesen, Ivan nema kalkulaciju, Ivan nema nikakvu strategiju, Ivan ne zna cilj, Ivan govori šta mu je bilo u glavi i srcu tog jutra kad je iz fazona, našalivši se sa sobom samim, nazuo jednu crvenu a jednu plavu čarapu, i takav otišao da se obrati „masama“. Hej, pa nije šala imati takvog besednika na mitingu. Zbog takvih još traje. Ivan je najplemenitiji uzorak ove generacije, mnogo izgubljenije od generacije prethodnih otporaša predstavljenih Ivanom Marovićem. Ovaj Ivan iz Protesta 2017. stvarno je car, carević, ali i prosjak, student, ali i kontrolor Marko. Dečko sa stomačnim virusom, ali i putnik sa kartom. Ivan Protestu daje boju. Plavu i crvenu. Ivan najavljuje proleće. Malo li je?