Marseljeza pravde

Zgusnuta vremena. Rasprodana su sva značenja, upotrebljeni svi označitelji, devastirana svaka značajnost. Beznačajne polemike oko nebitnog plasiraju se kao vodeća društvena pitanja. Naravno, osvrćemo se i na užase svakodnevnog nasilja koje je umesto najavljivanog svinjskog gripa, zasvinjilo Beograd, nenajavljeno, bez preventive, bez vakcina protiv besnila. Ti osvrti, međutim, kao da su iznuđeni, samim tim i deluju kao pokušaj lečenja kancera čajem od kamilice. I ono malo pokušaja ozbiljnosti zatrpava se tonama mljackavih, odocnelih reči, koje se kotrljaju, kotrljaju…. Brisa Tatona više nema. Zgažen je na beogradskoj ulici, od strane horde instruiranih divljaka. Kako sad tu dodati ma šta? Znate li koliko je vekova prošlo od, iz današnje perspektive, „srećnih“dana kada sam ovde pisala zašto moramo sleva i desna, bez obzira na politička, verska, seksualna, muzička, egoistična, altruistična, ma koja opredeljenja – podržati i popularisati molbu gradonačelnika da se na utakmici ne zviždi „Marseljezi“ , do danas kada unisono osuđujemo ubistvo našeg nesrećnog gosta iz Francuske. Nema mesta naknadnoj pameti, nema više smisla vršiti isledne postupke putem štampe ima li ili nema sve to veze s potonjim događajima i izlivima nasilja i terora. Samo podsećam, to je bilo pre mesec dana. Postoji preskliping. Mogao bi, zar ne, neko ko se bavi i inače svim tim razvrstavanjima medijskih stvari, lako da napravi izložbu svih tekstova koje su objavljivale ozbiljne, polužute, žute novine, zašto ne i reči ispisanih na uglednim i manje uglednim forumima čitalaca, blogovima, VIP i kontra VIP? Čemu bi poslužila takva izložba? Zapravo, malo čemu.

Jer, kako rekoh, nema mesta za značenja, analize. Bila bi tek znak. Mali pokazatelj, kako smo došli do smrti i oplakivanja, a krenuli „veselo“ od potpunog razuzdanog, raspojasanog izrugivanja i loših, zlonamernih tumačenja i raspaljivanja prezira prema himnama (jer su to državna obeležja onih koji su nas bombardovali), najzad pema samoj „Marseljezi“ kojoj su u većini tekstova i reagovanja oduzeta „građanska“ prava u Srbiji, prevođena na desetinama portala, vađena iz istorijskog konteksta, osakaćena. Čitala sam napis jednog genija koji je želeći da nadirodi Irode, koji su se kostrešili protiv „Marseljeze“, nesmetano i u duhu patriotske demokratije, predložio čak i da se spomenik zahvalnosti Francuskoj izmesti sa Kalemegdana, na „Farmu“, valjda, ili u kuću Velikog brata. Samo znaci. Nema mesta ni za šta drugo. Reči su šuplje kosti. Zgusnuta Srbija više ne može da primi ni zarez. Ni tačku. Pismenost je najpre onemogućena, a sada već i izlišna. Koliko i čestitke na sahrani.

Unutar Srbije su krivci i počinioci. Ali oni su označeni tek imencetom „huligani“, „navijači“. Možete misliti? A ko su im „tate i mame“, ne mislim biološke. Ko je smislio da ovi neometano divljaju, dok se oni neometano bogate, dok Srbija usred „Opere za tri groša“, grca u bedi, u odsecanju prstiju ljudi bez hleba, koji se bore da im deca prežive. Ispada li to da je ta Srbija kriva? Zato jer ta Srbija nema svoje medije da opere krvave ruke, i nema svoje medije da opere krvave pare. Ta sirotinjska Srbija, nema nikog svog. Zato svako može da je pljune i nazove fašističkom.I zato hvala Francuskoj, jer to ne čini. Sudeći po poslednjim izjavama svojih zvaničnika, i Francuskoj je jasniji raspored snaga u ovoj nesrećnoj zemlji.

„A detektivi traže i traže, novine pišu o tom“…

Smrt gostuje u Beogradu. U kafiću je sedeo vedri mladić i ispijao kafu okružen prijateljima. I masakriran je. Ali od koga? Od groteske. Bris je stradao od srpske terorističke groteske. Nije to, istorijski gledano, ni sasvim nepoznat žanr. Strašno je što je revizioniran ovde. Groteske u kojoj se smisao države rastače do besmisla, do bezdržavnosti. Do vladavine iz offa. U offu je luksuz, tamo stanuje mafija. Zato javnost nema nikakvu snagu. U offu je jače.

I stoga, i mada je zgusnuto, i mada nema mesta, Beograd mora da izađe javno, i da pokuša da bude jači od offa. Sasvim je prirodno da i gradonačelnik i LDP, ako imaju potrebu da ohrabre građane na takvo jedno okupljanje, to i učine. I svako ko je normalan. Valjda se nećemo i oko toga sporiti? Za Brisa, za svu decu. Slava našem tragično stradalom gostu iz Tuluza Brisu Tatonu:

„Allons enfants de la Patrie,

le jour de gloire est arrivé

Contre nous de la tyrannie

L’étendard sanglant est levé.

L’étendard sanglant est levé:

Entendez-vous dans les campagnes

Mugir ces féroces soldats!“ (…)