Mediji i ništa

Sećam se rasprave o stanju u medijima, opoziciji, poziciji, negde 97, kada je Nebojša Popov zapitao ima li stvarne opozicije i ima li „onih medija koji u temelj svog delovanja postavljaju ideju o institucionalizaciji slobode medija, ili se i oni samo snalaze u prostoru koji je dopušten“.

Možete li zamisliti na trenutak današnjeg (2012.), modernog vlasnika nekih mafijaških dnevnih novina, koji godinama opskrbljivan s pravog mesta paraudbaškim ili mafijaškim informacijama opslužujući sve sisteme, danas već sa zavidnim bogatstvom, skupim stanovima, voznim parkom, audijima, džipovima, kamionima i avionima, i neprekidno „pokriven“ odozgo s maskom „opozicionog“ borca za sve poznate oblike slobode, dok mu to „odozgo“ otvara uvek dovoljan medijski prostor – možete li ga, elem, zamisliti, kako ima neku dilemu nad tim pitanjem Nebojše Popova. Ne, nemoguće je.

Taj ne da ne bi gubio vreme u odgovaranju na isto nego mu ne bi palo na um da se zapita o budalastom komplikovanju života. Postavlja se pitanje da li današnjem državnom aparatu ali i opoziciji, takvoj i tolikoj koliko je imamo, takođe više odgovara novinarstvo takvih „medijskih poslenika“ kakav je taj zamišljeni predmetni obavljač poslova, ili država i opozicija mogu da shvate da ukoliko odgajaju samo takve (jer takvi apsolutno ne mogu postojati u državi mimo njenog odobrenja, ma koliko se to vešto kamufliralo pisanjem i stilom takvih medija), a ukidaju sam smisao kritičkog novinarstva, rizikuju da unište demokratski potencijal društva da se razvija, da diše, da ume da se izbori sa degenericima i degenerativnim procesima koji na kraju urušavaju samo društvo i pretvaraju ga u razbojničko leglo za sticanje plena gde svako može sve.

Želim da verujem da medijsko pitanje, nakon ovih izbora, za državu, i za bar neke od stranaka u vlasti i opoziciji, neće biti tretirano na način gore opisan, jer bez slobodnih i humanih medija, nema ni slobodnog i iole humanog društva za sve njegove građane.