Mediji u Zemlji Čuda

„U studiju su: uvaženi gospodin Al Kapone, njegov batler, gosn' Lucifer Trač, šef obezbeđenja gosn' Sedmi Pečat, njegova zakonita švalerka gospođica Blondi, njegov lični diler, gospodin Zvekan, i ostala ugledna gospoda redom. Redar: Počnimo od vas, gospodine Al Kapone. Zašto mislite da je Majka Tereza opljačkala Trezor državnih rezervi? Al Kapone: Pa, ko bi drugi? Ili, ti tako ne misliš, momak? Redar: Ne, ne, nisam ja tu da mislim, gazda, mislim, gospodine Al. Ja sam tu da pitam. Al: Pitaj. Redar: Da li ste osim na Majku Terezu posumnjali na još neko inkriminisano ime, poznatije široj javnosti? Al Kapone: Sumnjiv je bio i dalaj-lama, ali imao je alibi. Redar: O kakvom alibiju je reč? Jeste li sigurni? Al: Ma, da, bio je na Tikvetu u to vreme, provereno. Redar: Mislite, na Tibetu? Al: E, daj oladi, novinarčiću. Redar (olađen, bukvalno): Dobro, dobro, ne ljutite se, idemo na nekoliko EPP, pa se vraćamo u studio. Ekskluzivni gost u studiju tri TV Keš je gospodin Al Kapone, biznismen i najozbiljniji kandidat na narednim izborima za Najvećeg Brata. Vraćamo se za nekoliko sekundi.“ (Ovo je ujedno i omaž montipajtonovcima, u čast njihovog jubileja.)

Ima, naravno, novinara koji su samo novinari koliko hoćeš, al' šta će vam oni, pitaju redarevi šefovi. Ti novinarčići (tako ih zovu redarski šefovi) predstavljaju branšu koja je u odumiranju. Poput dinosaurusa biljojeda. Prepoznatljivi su po tome što su bezopasni, što kuče nema za šta da ih ujede, i što su im telefonski imenici prazni na stranicama gde bi, da bi opstali u „struci“ trebalo da imaju lične telefonske brojeve najmoćnijih kriminalaca, socijalizovanih tajkuna, nekolicinu bivših službenika UDBE, nekolicinu bivših sudija, i još nekoliko likova koji uvek mogu da im završe posao pošto ga prethodno oni završe njima. Mislim posao. Koliko novinara biljojeda se može pohvaliti takvim imenikom? Zero. A šta su onda oni koji se predstavljaju kao novinari, a poseduju sve to, a na ove dinosauruse gledaju s visina svojih društveno korisnih etabliranih pozicija do kojih su došli na isti način, preko istih ljudi, na koji i Faust do večne mladosti? Zasad je sigurno jedino to da oni nisu novinari. Verujem, da se vode kao korisni pomoćnici izvođača radova. Zato ćemo ih nadalje zvati: Redari. Jedina moguća veza između redara i novinara biljojeda jeste ta da ima određenih istorijskih trenutaka kada siroti biljojedi zatrebaju redarima kao pokriće da je sve u okvirima najprofesionalnijih standarda odumiruće profesije. Onda ih se pita za mišljenje, dobiju malu pažnju javnosti pred penziju ili već pred nešto, i to je sve. Redari im se kasnije retko jave na ulici.

Red redara račva se u dva pravca: Redari za spoljašnju i redari za unutrašnju upotrebu. Redari za spoljašnju obavljaju poslove u tzv. serioznim medijima. Iste te poslove obavljaju i redari za unutrašnju upotrebu u tzv. „žutim medijima“. Povremeno, u zavisnosti od trenutnih finansijera serioznih i žutih medija, i redari se međusobno pokoškaju i zahlade odnose. To zahlađenje im takođe donosi profit, jer su ga proizveli u novi „medijski“ žanr, koji se odlično prodaje. No traje obično kraće od španske serije, pa i od farme. Veoma brzo sve se izgladi i ispegla, i tu su kolegijalniji od ma kog novinarskog udruženja. Njima nije potreban kodeks da bi se međusobno uvažavali. Potreban je samo najmanji zajednički interes: keš, slava, odlikovanja, frekvencije, važnost. Sve to imate u Faustu. I u aktuelnoj filmskoj Alisi (in Wonderland), al' to iziskuje dužu priču, za koju nemamo ni vemena ni razloga. Duge priče biljojeda nemaju više prođu. Još manje pozivanje na povest, znanje, pomenula bih i vrline, ali ne smem, redari će se grohotom smejati i biti ljuti.

Neko se može smejati i smejati i biti nitkov, što reče neki nebitan lik na kome počiva povest dramske umetnosti, al' nije Al Kapone, pa što onda da ga pominjem.

Javna medijsko-politička scena sasvim je nalik onoj koju smo već videli početkom 21. veka. Ako izuzmemo jedno ili dva redarska imena koja su se tada manje, ili uopšte nisu pominjala, a sad su unutar serioznog incestuoznog kruga, ako izuzmemo, ajde, i predsednika Srbije, koji se onomad nije nigde pominjao, a i sad ga svi tretiraju kao političkog biljojeda, lako zapažamo da glavnu reč i čitavu halabuku izvodi isti hor dežurnih momaka s početka veka. Tamo gde se larma o ogromnom novcu, ogromnim investicijama, nezamislivo velikim poslovima, neobičnim prijateljstvima i svađama, reketiranju, ucenama, procenama, i drugu deceniju 21. veka u Srbiji otpočinjemo identičnim imenima, možda samo težim za ne znam koliko miliona u nekoj valuti, koja su i početkom prve bila u gro-planu. Ili je istorija ireverzibilna. Ili je Srbija zečija loga iz koje nema povratka.