Medijski 6. oktobar?

Biva. Ama, dokle više?? Ako je igde izostao 6. oktobar, izostao je u medijima. Zahvaljujući i svima njima. Kako? Zašto? Ali oni i danas drže javni čas o slobodnom novinarstvu.

Možda i pomalo naivno verujem, zaboravljajući pozadinu ubistva medijskih sloboda u Srbiji oličenu u „velikoj pljački rajha“ (upade naoružanih „oslobodilaca u banke i stavljanja šape na preostale finansijske resurse očerupane postmiloševićevske Srbije), da je najveći problem našeg društva ipak u tome što tzv. 6. oktobra nije bilo u medijskoj sferi. Jer da ga je bilo u finansijskoj, privrednoj i tamo gde je lova, bilo bi ga i u medijskoj. Ipak, mediji su bolna tačka svakog medijskog poslenika, ko uprkos svemu opstojava u tom poslu, bez igde ikoga i bez igde ičega. Ne jednom, neko od moćnih štićenika tajkuna ili koga goreg i od tajkuna, čuo se gde kaže: „Da je taj ili ta profesionalac kao ja, ne bi radio, pisao, uređivao za džaba. Ja bez šestocifrenog ugovora ne uključujem kompjuter.“ I takav bi da mi priča o slobodi.

Da li ste se ikada zapitali zašto i kako to da evo više od dve decenije samo vlast i opozicija skupa sa 20 najmoćnijih iz tzv. „medijske sfere“ koji sebe nazivaju novinarima opstojavaju u svim režimima? Što je Srbija siromašnija i svi mi s njom, to je njima bolje, ovde i regionalno. Medijsko-politička hobotnica nesmetano širi svoje pipke. Prodaju i preprodaju velike medijske kuće, trguju s frekvencijama, rade šta im volja, i nikada, zaista, nikada unutar moćne medijske dvadesetorke sukob nije ideološki! Kad se sukobljavaju „ideološki“ tobož levo ili desno, to je uvek paravan. Jedini pravi sukob kada leti perje, a tiče se medija, jeste onaj koji se tiče novca, prestiža, odbrane interesa onih koji im uduvavaju svež kapital u njihove televizije, novine, i ostala sredstva za rad. Uprkos tome, medijske kuće im propadaju, obični novinari su na ivici egzistencije, a ovi za to vreme ne znaju koliko su teški u kešu koliko u nekretninama, a koliko u naraslom ego-tripu sveznajućeg megalomana.

Lično me sve to nešto i nije pogađalo, spadam u one koji valjda u inat opstaju u novinarstvu i onda kada ne dobijaju ni platu ni honorare, a mogu da prežive, ako treba, po sistemu: stare kišobraneee popravljamoooo, stare akumulatoreeeeee kupujemo, stare bojlereeeeee, navali narode. Intimno za to vreme, pokatkad se setim onog ex-yu hitića Seida Memića Vajte, i ne žalim se ni najmanje: „Ne očekuj da te iko razumije, radi svoje ti si čovjek od zanata, svu nesreću oko tebe što se vije, stvorile su sitne duše, iz inata.“

Dakle, ja savršeno znam kolika je cena stvarne ljudske, novinarske i političke slobode. I kažem kuš bre, svakoj mimikričnoj aždahi koja svoju zavisnost o luksuzu krije velikim rečima o slobodi i ugroženim novinarima. (Pozivam sve koji duže dezavuisanje ljudi, da anonimno, naravno, objave suprotne podatke, samo ako ih poseduju, slobodno, pseudonimno, kao posle 2000. To je vrhunac osvojene slobode, anonimno spletkarenje, zaživelo, da li slučajno nakon 5. oktobra?) Elem, ne žalim se, i znam da ima još bezveznjaka poput mene koji su tupavo čekali (Godoa) da se promene dese, i da im neko normalan ponudi pošten posao za poštenu platu.

Bogatite se, radite šta hoćete, moćni medijski „siroti poštenjaci“. Ali, nećete nam, vala, doveka držati javni čas o nezavisnosti, slobodi, ugroženim egzistencijama. Bilo da ste „naši“ ili „njihovi“, kauboji ili indijanci. To će morati da prestane. Ako je ovo pravna država, ne može svako malo da se nadigne nekom medijskom baji, večitim glodurima i sličnima (neke pamtim još iz vremena kad su prodavali semenke na Knez-Mihailovoj, sad mogu da kupe petnaest siromašnih redakcija sve sa nameštajem), ekstra solventan od 90, ili posle 2000, ili kontinuirano pod svim režimima „u trendu“ uzme banku o nezavisnom novinarstvu. Oklen ti lova, prijatelju?

Da je Srbija država s petljom, 6. oktobar u novinarstvu mogao bi se dešavati svake godine. Uzme država plajvaz i artiju i kaže da vidimo šta smo imali. Kolko je koštala ova medijska kuća, čija je bila, kolko si se utalio, brajko, gde su pare i što su ti osim nekolicine, većina novinara na prosjačkom štapu? Umesto toga situacija je obrnuta.

Dolazimo u poziciju da Evropa i svet počinju da nam medijsku situaciju u zemlji polako isporučuju kao novi „slučaj Mladić“ jer je crno da crnje ne može biti, i kada vidim ko se javlja da ponovo bude perjanica „nezavisnosti i slobode“ – razumem samo jedno, ako slobodni mediji, ako lustracija medijskih poslenika bude uslov za Evropu – odmah pišite: propalo. Putuj, Evropo, mnogo su jaki. S njima se ne treba kačiti.