Medijski maskenbal

Ovo je vreme u kojem svako brine samo o sebi i svojim prihodima. Kako da po stoti put proda svoje medijsko ostvarenje nekome za velike pare. Sve dok Vučić to dotira, oni će buku dizati, ali se ništa neće promeniti. Ni za jotu. Da ste vi, kojim čudom Vučić, biste li poželeli bolju poziciju-opoziciju? Zato, priznajmo – koliko nas je još kojima je stalo da se mediji menjaju za opšte dobro, a ne džepove pojedinaca i političkih radnika sa press legitimacijama – ama, nije Vučić najveći problem.

Nema „lakih svetova“ a kako bi Srbijici vazda naviknutoj na težu stranu životarenja u vremenu u kojem se tolika zla dešavaju svuda na globusu moglo da bude lako? Ipak, mora li da bude ovako teško, ali pre svega ovako zakukuljeno, zamumuljeno, zadevetano, zadesetano? Najzad, ima li iko sposoban, pametan, hrabar da odkukulji i razdeseta zakukuljenu Srbiju? Ako ima, e tad bi Vučićev poslednji ponovljeni, a dan kasnije povučeni nezvanični predlog za raspisivanjem vanrednih izbora, ovog puta zbog zviždanja u Areni, imao smisla. Ako nema likova kadrih da izvedu Srbijicu iz ćumeza, džaba da trošimo novce koje nemamo ni za rusko naoružanje, koje, paz'te sad, „jesmo i nismo“ pristali da kupimo. Pa, ko razume, razume.

Ovi „laki svetovi“ koje pomenuh parafrazirajući naslov zbirke pripovedaka Tatjane Tolstoj, zabrinjavajuće nestaju. Šta god da čujemo kao vest iz sveta, svuda samo katastrofični događaji. Bilo da je reč o terorizmu, ratovima, klimatskim katastrofama, gladi, migrantskim krizama, čovečanstvo je u golemom amoku. Gde je tu Srbija? E, kad bi mi imali pojma gde smo. Kao da se šegačimo sami sa sobom. Koliko politika se vodi u Srbiji, zna liko? Ako ni dva dana nije održiva neka izjava državnih zvaničnika, već se menja češće od bebinih pelena, a da nikad ne saznamo zašto se menja, niti ima ko da pita. Eventualno će neko napisati neki skeč da se smejemo sami sebi.

Najnoviji primer. Zviždali u Areni Tomi i Vanji, i pride, valjda, na pomen Vučićevog imena. I? Vučić odmah izjavljuje uvređeno da će zbog tog zviždanja verovatno biti vanrednih izbora, za koje je, nema mesec dana rekao da ih neće biti, nakon što je pre toga tvrdio da će ih biti!!? Prvo, zar je normalno da jedan premijer uopšte pominje vanredne izbore jer je grupa ljudi zviždala u Areni? To stvarno liči na zamenu teze, kao u slučaju Gašića, i mnogih drugih slučajeva. Jer, složićemo se, ako u Srbiji nema jačih razloga za raspisivanje vanrednih izbora, onda zviždanje u Areni sigurno nemože biti dovoljan razlog. Zvuči kao ruganje i sa vlastitom funkcijom, i sa vladom i sa državom. Ali ajde. Kad, čitamo dalje, ni dan nije prošao, kad su se strasti smirile i sam Vučić ukapirao da zviždanje ne povlači odmah i izbore, i to i saopštio. Pozdravljam. Ali, čemu sve to? Kao što razlog za izbore nije ni neprekidna proizvodnja besmislenih, skoro privatnih prepucavanja sa novinarima na pres konferencijama ili nekim ad hok događajima gde se premijer nađe.

U Srbijici gde skoro da nemamo više ništa ni da pročitamo ni da pogledamo, a da iz 5 izvora ne proveravamo je li to istina, zaista, Vučić bi, samo kad bi hteo mogao da uposli Tasovca plus još ponekog i da problem medija „vaših“ (kako premijer voli da kaže, ne od juče, a da nisam nikad sigurna na šta misli) i „naših“ (?) reši sistemski, zakonski, depolitizovano, na korist i radost svih nas koji se bavimo tim poslom, ali i svih građana Srbije.

Pljuvanje po društvenim mrežama i proizvodnja afera bez razrešenja, na žalost, ostaje sve što se dešava, a što zamenjuje upadljivo izostajanje javne rasprave, i uključivanje šireg kruga profesionalaca, intelektualaca, građana koji su zainteresovani za stanje u medijima. Sve dok je tako, ljutili se ne ljutili, Vučić, bar kada su mediji u pitanju nije naš najveći problem. Problem ste „vi“. Problem smo „mi“. Pa, ko god da smo, što bi kaz'o Vučić.