Mediologija palanke

Dakle, svaki osvrt na ta događanja mora izazvati teška osećanja. Svakome, tvrdim, bez obzira na političku pripadnost. Nema izuzetaka. Ima glumatanja koje u sebi, ipak, krije nelagodu i stid što glumata. A sve da bi se nahranila palanka, gladna gadosti i smeha na sahranama.

U čudu sam čitajući štampu, gledajući elektronske medije. Pažnja se skreće na stvari koje se graniče sa SF filmovima, kao što je uzimanje za „ozbiljno“ Šešeljeve neprimerene lakrdije o glogovom kocu, kojim su već jednom neki drugi Šarovići, pa zašto ne imenovati, Toma i Vučić, navodno, kao i ovaj što će „jurišali“ na Kuću cveća. Mada mi se čini da je i ta rečenica bila odgovor na novinarsko pitanje da li će posetiti i Aleju velikana, a ne deo govora, što ne menja suštinu, ali, zanimljivo je to. Zašto bi na grobu Slobodana Miloševića neki medij pitao Šešelja, a zna se njegovo mišljenje od kad znamo i Šešelja, da li će 12. odati poštu Zoranu Đinđiću? Samo pitanje je, po meni, politikantsko i iz sfere SF, ciljano da izazove palanački, medijski, frivolni skandalčić. Ako Šešelj treba da se izjašnjava o Đinđiću, zato postoje sudovi, a ne ispitivanje na parastosima. Ni Miloševićevom ni Đinđićevom. Ako ne treba, jer se već izjašnjavao, onda ga ne treba pitati. Svakako ne na grobu. Nego otvorite, oslobodite, braćo i sestre, medije za sve, dovedite i pitajte Šešelja na primerenom mestu šta vas to po grobovima zanima.

Dakle, neverovatno! I onda još zovu da pitaju za mišljenje o tome neke bivše ili sadašnje političare, analitičare, od kojih niko, zapravo, ništa i ne kaže. Ljudi, što zgranuti što preplašeni, kao da je Šešelj njima pretio glogovim kocem, toliko su svi nemušto odgovorili na pitanje kako komentarišu. I tako je pred 12. mart 2015. medijski cirkus prethodio pietetu. (#Bez „j“, napomena, NBO)

I, s druge strane, ozbiljno i strašno, ti različiti tajminzi svih „naslednika“ Đinđića, kad će koji, mili moji, da oda poštu ko u Vladi ko u Aleji. Taj redosled odavanja pošte, mislim na ljude koji su bili saradnici Đinđiću, nemoguće je i zapamtiti. A šta mislite kako je građanima, koji šanse nema da razumeju zašto svi ti ljudi, normalno i ljudski, taj jedan dan zajedno ne odaju poštu ubijenom premijeru? Zar to bar, jedino nesumnjivo, nije najmanji zajednički imenitelj oko koga bi se mogli složiti, pa taman nek se sutra i posvađaju iznova?

Dvanaesti mart bi trebalo da bude dan opomene za celu Srbiju, dan u kome baš svi imamo sećanje na crni saldo, jedne revolucije, koja je nesrećno započela (paljenje Skupštine), a stravično se završila, ubistvom. Svaka država ima mafiju, govorio je Đinđić, ali nigde nema da mafija ima državu. Govorio je i da ako treba da menja Srbiju, spreman je da pregovara sa crnim vragom. Tada smo to shvatali, metaforički, a Zoran je mislio ozbiljno, spreman, apsolutno, da u tim pregovorima žrtvuje samo sebe. Mi bi, bar, taj nauk mogli da usvojimo, da nikada i ni zbog čega nije dobro pregovarati s „vragom“.

Na sajtu Peščanika postavljena je, na momente, veoma potresna emisija iz 2011, povodom atentata, sa dosta sagovornika, gde i Vesna Pešić ima jednu rečenicu o Đinđićevom neuspelom pokušaju da zarad uspeha 5. oktobra razgovara sa onima koji su samo začas stali, a kasnije pucali u njega. Kad slušam tu emisiju, zastanem, načas, i ne mislim o onome o čemu inače mislim kad slušam Pešićevu, koja je tako briljantno nedavno odradila ulogu Vučićevog „Pigmaliona“ (lik iz drame), koji ga je spretno oblikovao, prepakovao i preporučio, a danas je njegov najglasniji kritičar. Nego slušam i Vesnu s dužnom pažnjom, jer 12. mart trebalo bi da bude dan našeg kolektivnog preispitivanja, a ne međusobnih osuđivanja.