Mefistova naplata

Ovog puta se čak ni moja malenkost (ekstremno neizobražena o tim velikim državnim stvarima glede službi, ex-službi, veza državnih službenika i mafije…) nije mnogo začudila ugledavši ovu knjigu na lokalnom kiosku gde se prodaje ko alva, jerbo sam tokom ovogodišnjih pretpetooktobarskih dana i na jednoj TV sa državnom frekvencijom gledala Legijine, pa, sasvim ekspertske priče o 5. oktobru, a možda ih je bilo i na drugim TV koje nisam gledala. Tako da sada definitivno ne postavljam glupa pitanja tipa kako to, bre, da u jednoj državi jednog frajera koji je izveo 5. oktobar na pravi put utamničiš na 40 godina, prebaciš u „srpski Alkatraz“, odakle je, pišu novine, nemoguće pobeći, osudiš ga, opet pišu novine, na 40 godina bez seksa, a ovamo, njegove knjige prodaješ na kioscima pored tiražne dnevne štampe, ali i romana velikih srpskih i stranih pisaca? Kako, bre, ako je osuđen za ubistvo premijera? Jasno mi je da tako može, jer država, valjda, toliko duguje tom petooktobarskom borcu. Sad, šta je on posle radio, država se time nema kad baviti. Za svoje zasluge on dobija besplatno (?) hit distribuiranje svoje knjige, a za ono ostalo – bajbok.

Tja. Ima tu nekog višeg zakonomerstva. Možda zato što je mnogi srpski osuđenik na 40 godina manje kriv za ovo stanje celokupne Srbije u raljama života, tačnije u ropcu, od mnogih moćnika na slobodi. Ili je to neka druga računica u pitanju, ali, to više i nije od nekog značaja. Nisam kupila dotičnu knjigu, ne zbog Legije, nego stoga što ne volim memoare, tako da nijedno remek delo o DOS ili 5. oktobru nikada, priznajem, nisam čitala. Ali sam izvode iz ove knjige čitala u štampi, i citiraću vam glosu iz jednog popularnog nedeljnika: „Kako su Milorad Ulemek Legija i Zoran Đinđić uspostavili saradnju u noći između 5. i 6. oktobra, kakva je u tome bila uloga Dušana Spasojevića i Ljubiše Buhe Čumeta, i zašto je vrh policije okrenuo leđa Slobodanu Miloševiću“. Pročitala sam i skoro pa da ništa nisam razumela, izuzev onog što mi je ionako već duže vreme poznato iz viđenja, da je srpska politika za vreme Miloševića, nakon njega pa sve do sad, najsramnija srpska istorija satkana od najmračnijih veza najužasnijeg sveta i polusveta koji je ikad hodao ovim prostorima. Izuzetno žalim Srbiju i srpski narod što su imali nesreću da je takav ološ uzjaše i jaše do današnjeg dana. Ne znam samo što se čudimo uličnim nemirima i divljanjima. S kim su tikve sadili, te kome su sve dužni ljudi na vlasti, ljudi bivših vlasti, oko vlasti, čekači vlasti i ostali, dobro je da cela Srbija nije srušena ma kojim povodom. Gej parada je samo jedan od zgodnih povoda za mobilizaciju većeg broja ljudi, koji kad se pomešaju sa onim instruiranim da prave haos daju kritičnu masu za rušenje ma čega. Tako je bilo 5. oktobra. Tako je bilo medijsko stanje pred 12. mart 2003. Tako je bilo kada je američka ambasada gorela. Tako je bilo ovih dana. Nema razlika u huliganstvu. Ima razlika u povodima. Da li povod može biti opravdanje za rušenje i paljenje, bilo da se pali sedište DS, Skupština, ambasade… Ne. Sada smo valjda zbunjeni samo svi mi, obični građani koji smo 5. oktobra želeli smenu vlasti, a nismo želeli paljenje Skupštine. A paljenje Skupštine 2000. bilo je samo spoljna manifestacija, simbol tog načina na koji je rušen taj tadašnji režim, o kome mi koji smo lupali u šerpe i lonce „svoje“ revolucije nismo imali pojma. Paljenje Skupštine 2000. ornament je „njihove“ revolucije a usput je isto što i divljanje huligana 2010. I jedno i drugo je vrsta mafijaške „overe“, pečata starijeg partnera na sporazumni dil sa državom o nenapadanju i cena usluga, gde je „država“ mlađi partner. Možda je, zaista, samo tako mogao biti srušen Miloševićev režim. Ali, možda i ovi sad, koji su otišli u Đenovu da bi odande obavestili svet da je njihov protest „čisto politički“ i da žele da zaustave put Srbije u EU, misle da je taj njihov način jedini za taj politički cilj koji su postavili. Čemu nas to uči? Mislim Srbiju i većinu građana. Ne mislim na političare i njihove mufljuze iz raznih struktura koji uživaju u blagodetima svega što je njima naša borba dala.

Ne vidim da je išta smešno, mada mnogi pokušavaju da nas zabave čak i glede tragičnih događaja koji se upravo odigravaju u zemlji.