Mi dišemo Kafkin strah

Nekako, imam utisak da iz nedelje u nedelju svako od nas piše isti tekst. I nekako, sve više sam ubeđena da drugačije i ne može biti. Moja malenkost, recimo, počinje sve više da piše „generalno uzevši u razmatranje“, dok mnogi od mojih uvaženih kolega pišu, naprotiv o detaljima, jer đavo se skriva u detaljima, ponekad, videsmo ovih dana, i u pepelu. Pa, kako iz objektivnih razloga ne mogu da se bavim detaljima, jer iz objektivnih razloga ne mogu da dreždim na elitnim mestima i da znam šta je ko rekao, ko je kome rekao i čiji su naši novci, ali, kad ponekad uspem da se denem na nekom prometnijem „društvenom mestu“ naslušam se takvih stvari, da tek tada shvatim zašto tako teško pratim društvene mreže i potanko informisane ljude, mada nikako ne i svrhu njihovog političkog angažmana. Mržnja bez granica? Neznanje izvan tabloidnog? Apsolutno odsustvo empatije u svakom deliću društva.

Čini se, kao da je egzaktna, jasna, nedvosmislena istorija u javnom diskursu zabranjena, da se skriva šta je to od nje zvanično prihvaćeno (na školama, recimo) jer, je i istorija, kao nauka, podelila sudbinu društva: oboje su ad hok, oboje kulise, a svako vreme može sve preinačiti. Zato je moja istorija lična i vaša, poštovani čitaoci.

Obećala sam urednici jednog medija da ću napisati ono što jedino znam u najrazornijim detaljima: Šta ti se desi ako pokušaš elementarno da sam, neštićen, bez stalnih prihoda, nikome blizak, uz to novinar, pokušaš da obezbediš dostojanstvene duge i skupe bolesti u kući gde si sam jedini negovatelj i finansijer, i, naposletku umiranje ocu i majci. To ću napisati, obećavam. I nije lično, i ima svoju dinamiku i svoju povest u istoriji, u književnosti. Ja vas, da bih ostavila prostora citatu koji sažima svu našu sadašnjost, i prošlost, moje lično iskustvo i vaše globalno trpljenje, uveravam samo u ovo: Ko ubije administrativnu neman, a empatiju za građanina stavi na državni pijedestal, taj će biti Prvi reformator Srbije.

Sledi citat, za koji vas molim da pročitate i čitav izvornik, važno je za nas, obične ,

male ljude o kojima visoka politika, elitni mediji, i bogati ljudi ne daju ni dva groša: Michael Löwy: „Franz Kafka i slobodarski socijalizam“: „(…) Kafkino djelo, suprotno od onoga što se često misli, posebno njegova dva velika romana nisu kritika stare carske austro-ugarske Države, nego državnog aparata ukoliko je i moderniji: njegov anonimni bezlični karakter što se tiče otuđenog birokratskog aparata, „postvarenog“, autonomnog, preobraženog na kraju u sebe samog. Jedan odlomak iz Zamka posebno razjašnjava takvo gledište: „Reklo bi se da administrativni organizam ne podnosi napetost, nervozu koja je trajala godinama zbog iste stvari, možda nedostojne po svojoj prirodi, tako da i ona sama može izreći kaznu bez pomoći funkcionara“.

Često se „Proces“ prikazivao kao proročansko djelo: autor je predvidio svojom vizionarskom maštom pravosuđe totalitarnih država, nacističke ili staljinističke procese. Bertold Brecht, pristaša SSSR-a, osvrnuo se, u jednom razgovoru s Walterom Benjaminom, na Kafku 1934. (pre procesa u Moskvi): „Kafka ima samo jedan problem: Ono što ga je zgrabilo je strah pred Državom, mravinjakom, pred načinom na koji se sami ljudi otuđuju kroz oblike njihovog zajedničkog života. I predvidjeo je razne oblike te otuđenosti, kao na primjer metode GPU-a“.

Ništa to ne ocrtava bolje od razgovora, u Procesu, između K. i opata povodom tumačenja parabole o čuvaru zakona. Za opata, „sumnjati u čuvarovo dostojanstvo bilo bi sumnjati u Zakon“ – klasičan argument svih predstavnika reda. K. nadodaje da ako se prihvati to mišljenje „treba vjerovati sve ono što kaže čuvar“, što mu izgleda nemoguće: „Ne, kaže opat, nismo obvezni vjerovati da je istina sve što kaže, dovoljno je da se zadrži nužno. Žalosno mišljenje, kaže K., ono će podignuti laž na visinu svjetskog pravila“. Hannah Arendt: „U razgovoru s opatom Kafka otkriva tajnu teologiju i intimno vjerovanje birokratima kao vjerovanje u nužnost po sebi, s obzirom na to da su birokrati u posljednjoj analizi službenici nužnosti“.