Miljacka ispod Kalemegdana

Dakle, svakom brdu (bregu) Muhamed po meri, ili, prema svecu i tropar. Svako je sebi digao spomenik kakav mu priliči i na koji, ako se bolje zagledate, više nalikuje nego Đoković na svoju voštanu figuru u muzeju Msje Palmer.

Filozofija fusnote koja se na određenoj političkoj temperaturi pretvara u pahuljicu bila dva dana kurentna, i pala u zaborav. Šta ćete, filozofija se uvek slabo kotirala međ Srbima. A i bolje što je zaboravljena. Mnogo je bilo strašno slušati o dugoj zimi Borkove pahuljice uprkos globalnom zagrevanju. Posle smo se neočekivano približili Briselu i kandidatura je skoro u džepu (vi danas već znate ishod). A briselskom predstavljanju autentične Srbije uz No smoking orkestar svoj veličanstveni doprinos dao i naš Dačić s bosanskom pesmom Halida Bešlića: „Ko bi reko, čuda da se dese, pa Miljacka mostove odnese, da ne mogu tebi doć, da ne mogu ulicom ti proć“.

Mogao je na toj večeri predstavljanja Srbije da otpeva isto toliko prikladnu, uz tu zadatu temu o Srbiji, pesmu Himze Polovine „Čudna jada od Mostara grada“. Ili „Višegrade grade“, „Sarajevo, ljubavi moja“, sve su to, je li, pesme kojima se Srbija autentično i logici shodno reprezentuje u Briselu. Uz to Dačić, kao domaćin čovek i gurman mogao je da naruči tradicionalnu srpsku trpezu, po mogućstvu posnu, i posluži „Bosanski lonac“ , „ćulbastiju“, „banjalučki ćevap“, „baklavu“ i što šta što bi pomoglo da se razume biće srpskog naroda, uvek spremnog da zapeva, i kad se pije, i kad se ljubi, i kad se puca..

Ali kakva nova medijska politika (mislim na tzv. ozbiljne medije i njihove turbo-aparatčik urednike, izuzimam Danas) apropo skidanja ogrlice s noge estradne pevačice, majke svih naših tigrova i ikone svekolike osrednjosti i polusveta, takva nam i zvanična prezentacija u Briselu. Što propusti uplašeni Borkić, to dočeka veseli Dačiću. Kojekude.

Naravno, ako izuzmemo ova prelazna rešenja i briselsko lakrdijanje burazerske politike konceptualnog popušavanja uprkos zabrani istog (to je uostalom još jedan otpor Evropi, samo pušenje Srbina spasava), otvoreno ću reći – bolje kandidatura u ruci nego Kosovo na grani. Ko zna, kakvo nam je pravosuđe, ako se narednih meseci zaista ne dovede u red, i ne samo pravosuđe, da li ćemo ostati večiti kandidat ili i članica EU. Ko zna da li ćemo išta bolje živeti i kada postanemo. Ali, bez Srbije u Evropi makar simbolično, sa ovakvim sistemom, stečenim (zbog muke kroz koju smo prošli) užasnim mentalitetom, jezivo negativnom selekcijom svih rukovodećih faktora od baze prema vrhu, poslušničkim darom poslušnih saradnika na zadatku, mi ćemo ostati nacija potonula u bensendinima, pivu i pljugama, a naša deca horda neobrazovanih divljaka kojima maltretiranje svog bližnjeg postaje nova religija i rekreacija ujedno.

Zato ulazak u Evropu treba posmatrati i nadati mu se, kao otvaranju ogromnog prozora u kući koja je predugo bila bez prozora i vrata i koju je memla i loš zadah urušio iznutra, i čija je čeljad usred svega toga bolesna, anemična, anksiozna, ksenofobična i sklona da se međusobno, unutar te kuće bez prozora, uništi, ljudožderski, antiljudski, zastrašujuće.

Evropa je samo prozor. Vazduh i sunce koje će ući kroz taj prozor tu je za sve ljude, svima pripadajući, samo ih treba pustiti da uđu. Ali ni manje ni više od toga. Dišimo, dakle, bez obzira koji spomeničari će se smenjivati na vlasti.