Milo je kriv za sve

Toga dana evro se probudio iz anestezije kojom ga dr Dinkićdugo obuzdava, i u odnosu na pet prethodnih dana zabeležio rast od 4,2 procenta. Akcije su padale na berzi kao gradonosni pljusak koji nemilosrdno uništava letinu, a u srpskom parlamentu – hibernacija sa efektima naprsle staklene bašte. Nešto ste ‘teli poslaniče? Pitala je ne sluteći ništa predsednica parlamenta.

„Čista laž, izmišljotina je, da je dogovor oko buduće koalicije jedna žirafa. Ja sam pragmatičan čovek i u koaliciju sa DS-om sam ušao jer su oni za ulazak u EU, a ne zbog žirafe“. Dok Vol Strit „gori“ ovim voltdiznijevskim citatom, koalicioni partner g. Palma demantovao je optužbe o neprirodnoj vezi Cvetkovićevog kabineta i žirafe. Sećam se medijskih početaka g. Palme u emisiji „Klopka“, koja je do tada gotovo nepoznatog domaćina, arkanovca, srpskog patriotu i sjajnog gradonačelnika uspešno promovisala u ozbiljnog političara, kao i slične ljude iz naroda Raku, Bidžu i Bulidžu. Od tog vremena do danas g. Palma je zabeležio značajan medijski i profesionalni uspon, i stvarno nije odgovoran za to što danas, dok zdudana Vlada ćuti, mora kako ume da se sam brani od žirafe teške 25 hiljada evra. Situacija je analogna onoj u Skupštini, kada šefica demokrata Nada Kolundžija, na čiji predlog je došlo do zdudavanja šest zakona u jednu tačku – uporno sedi, čuti i gleda, dok se predsednica Đukić-Dejanović brani od verbalnih nasrtaja opozicije sve pozivajući se na gospođu Kolundžiju. Beseda Pešićeve o zdudavanju dnevnog reda bila je lekovita jer je gospođu Kolundžiju trgla iz dremeža i naterala da nešto i kaže. To objašnjenje svelo se, doduše, na „osećaj“ šefice demokrata, da će isforsiranom brzinom sada nadomestiti vreme koje je letos bukvalno bačeno na unutarradikalske svađe u Parlamentu. Potpisnici ovih redova, kao višegodišnjem izveštaču iz Skupštine, potpuno je neobjašnjiva promena koja je nastupila u govoru i stavu poslanice Nade Kolundžija od kada se našla u ulozi šefice poslaničkog kluba DS. Kolege novinari, pamte je, iz vremena prvobitnog DOS, kao jednu od najracionalnijih i najelokventnijih ličnosti među poslanicima tadašnjeg skupštinskog saziva. Kada je trebalo dobiti kratku, ali odgovornu i jasnu izjavu, pitali smo Nadu Kolundžiju. Od kada je u ovoj novoj ulozi svaki njen javni nastup za govornicom ili u hodnicima pred izveštačima, liči na legendarnu skupštinsku priču o dedi i unuku. Da li to disciplinovanje u Krunskoj ide za tim da svoje kadrove učini tolikim partijskim poslušnicima da osim inteligencije građana očito potcenjuju i svoju vlastitu, čak i kada je imaju u izobilju kao što jeste slučaj i sa Kolundžijom i sa briljantnom Gocom Čomić, koja danas uglavnom vegetira u Skupštini, kada ne zamenjuje Slavicu Đukić Dejanović? Šta se to dešava sa kadrovima u Demokratskoj stranci?

I na kraju, smešna strana raspleta srpske Rezolucije o Kosovu. Generalna skupština UN usvojila je većinom glasova Rezoluciju u kojoj se traži da Međunarodni sud pravde oceni da li je samoproglašena nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom. Za Rezoluciju je glasalo 77, protiv – šest, a uzdržano je bilo 74 članica UN. Ma kako će se to na kraju završiti, ipak je ova vest lepa. Ali šta je u njoj smešno? Pa nastavak, gde stoji da su među ostalima Crna Gora, kao i predstavnici pet zemalja EU – Španije, Grčke, Kipra, Slovačke i Rumunije koje nisu priznale nezavisnost Kosova – podržale srpsku Rezoluciju, dok su Hrvatska i Makedonija bile uzdržane. To je smešno tek u kontekstu sumanutog stavljanja Mila Đukanovića poslednjih dana na listu najvećih neprijatelja Srbije i persona non grata, posle izjave da će Crna Gora priznati Kosovo. Milo nam je još neprijatelj i jer je rekao da je realnost da srpski predsednik danas ne može da ode na Kosovo (pa jel’ može?), i kakav onda izbor ima mala Crna Gora. Ali stvarno, kakav? Stoga, ovim glasanjem Crnogoraca za Rezoluciju, pokazalo se da Crna Gora, onde gde može, ona i učini onoliko koliko je moguće. Praviti nadalje od Crne Gore neprijateljsku državu i projektovati na njenu vlast sve nesposobnosti i gubitništvo naše političke elite politički je štetno, dobrosusjedski unazađujuće, a nadasve, kao i svaka projekcija – iracionalno. Crna Gora se odvojila i sada ima suvereno pravo da odlučuje u svom interesu. I onda kada čini neki korak ka SAD. I kad onoliko „obale i mora“ prodade Rusima, bez ikakvih smicalica. A zvanična Srbija – čijoj je vrhuški od Tome preko Dinkića do Šutanovca nova omiljena mantra: „Hoćemo i na Istok i na Zapad“ – zasad uspeva samo da pokvari odnose Srbije i sa jednima i sa drugima, baš zbog raznih smicalica. A za sve to najlakše je optužiti druge. Na primer, Crnu Goru.