Misliti i biti – slobodno

Prvi bi da te vide u svojim agit-prop redovima kako telališ da se zalažeš da Srbija prizna Kosovo, a da, suprotno čak i odluci Uneska, smatraš da je srpska, a svetska kulturna baština na Kosovu, ili mit ili pič-dim, i da je apsolutno svejedno da li će ga otuđiti oni koji su ga u znak valjda „izuzetnog poštovanja“ varvarski palili i uništavali, i to, od kad je Kosovo steklo nezavisnost. A ti, eto, ne možeš, i nikada nećeš moći to da kažeš, i zato si u suštini loš i neprihvatljiv za ove iz Velikog Brata.

Ovi iz tabora Boljšoj Baćuške, hteli bi da kažeš da se kaješ što si bio protiv rata koji je „bio neizbežan“, što si osuđivao Miloševićevu politiku prema kosovskim Albancima, što si se zalagao za ljudska prava političkih zatvorenika, i uopšte što su ti ljudska prava svih, bez obzira na naciju i veru bila i 90. važna, koliko i danas. A ti, eto, ne možeš da se pokaješ, jer smatraš, vođen saznanjima kojima raspolažeš o tome, da se dobrih dela čovek nikada ne odriče, a loših se stidi doveka. I zato te ni ovi, takođe, ne mirišu. Nepripadanje nijednom taboru najgora je i najneprofitabilnija solucija u Srbiji. Dok ovi opredeljeni, koji te kritikuju što si nedovoljno opredeljen, cvetaju i bogate se na ruševinama društva koje je dotaklo dno.

Pošto je ovih dana medijsko ludilo dostiglo vrhunac u tobožnjem tabloidnom ratu, jer su „ozbiljni“ i „kontroverzni“ podelili postojeći tabloiditet na dva simulakruma, kao što je ranije od SRS nastala SNS, od DS, DSS i još sijaset drugih stranaka, sve za potrebe lokalne i spoljne upotrebe, moraš se manifestno odrediti, nema druge: Ili, ili. Evo: Da li razumem rat tabloida? Ne baš. Bliska su mi dva mišljenja o razlozima za izbijanje tabloid-rata. Jedno je Basarino, da je reč o nemogućnosti da se više išta gura pod tepih, jer tamo od zla i nepočinstava nema više mesta. Drugo je mišljenje Slobodana Antonića, sa kojim se, eto, ne sećam da sam se do sada složila ma o čemu, a posebno ne, bez ostatka, kao po ovom pitanju, zbog čega ću ga citirati:

„Od vlasnika Kurira, u pokajničkom tonu, saznajemo da je, zajedno s vlasnicima Informera i Pinka „bio u izbornom štabu Aleksandra Vučića“, te da je „učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti. Od vlasnika Informera i Pinka (i njihovih glasnogovornika) pak saznajemo da je na delu „projekat rušenja Vučića“ i da je to zbog „Vučićeve uspešne posete Moskvi“, te da je vlasnik Kurira deo tog projekta. Da li je zaista reč o početku uklanjanja Vučića po prethodno primenjenom obrascu eliminacije Koštunice i Tadića? Mislim da je za to prerano. U slučaju Koštunice i Tadića kooperativnija rezerva već je bila spremna. Sada takve rezerve nema. Drugo, nisam siguran da je Vučić iscrpio sve svoje „kapacitete kooperativnosti“. Kosovo, izbeglice, privatizacija, MMF – ima li da je za bilo šta rekao ne? I odakle, uopšte, sumnja u to da će se ta serija „kooperativnosti“ u budućnosti nastaviti?“

Mene ne zanima to što je Antonić ovo ispisao na nekom ruskom portalu, kao što me ne zanima vlasnička struktura brojnih portala finansiranih sa Zapada. Već rekoh da svako mišljenje koje mogu da prihvatim, poštovaću gde god da se pojavi. I obrnuto. Svako oktroisano ili lukavo palamuđenje, koje mi ništa ne objašnjava, ali strogo naređuje propise po kojima ima da se misli, ostaće mi strano i neprihvatljivo. Nadam se da sam sada bila potpuno jasna. Isti princip mišljenja želim svim građanima Srbije.