Moćni seoski siledžija

Jednom je, sećam se dobro, mada je prošlo mnogo godina, Vladimir Beba Popović, tada bliski saradnik Zorana Đinđića, rekao nešto o javnom govoru i „javnim“ govornicima“ što, da je bilo sluha tada, a da se primenjuje i sada, spada u red onih evergrin kritičkih opaski koje mogu biti medikamentne za jedno ovoliko bolesno društvo kakvo je naše, regionalno. Rekao je, u trenutku besa, ali i bespomoćnosti da išta promeni, sledeće – „citiraću“, sa 99 postotnom autentičnošću:

– Postoje takvi ljudi u javnosti koji misle kao bahate seoske lole i siledžije da im status koji imaju daje slobodu da vraćajući se sa neke terevenke redom razbijaju prozore po seoskim kućama. A ljudi preplašeni ćute unutar kuća. A ako se nađe jedan da izađe i kaže, ej siledžijo, ne možeš da razbijaš prozore pa makar da si i savetnik boga oca, siledžija, jer ima moć da to učini, tog jednog, koji mu se suprotstavio, prosto prebije. U političkom životu, ako baš ne može da ga prebije, a on ga izloži svakoj vrsti nipodaštavanja, i od žrtve koja se usudila da mu se suprotstavi, napravi krivca i nasilnika. To je zastrašujuća zamena teza kojoj ne umemo da se suprotstavimo.

Nadalje govorim isključivo svoje mišljenje kada tvrdim da je, ukoliko je Andrej Nikolaidis savetnik crnogorskog funkcionera Krivokapića najpre napisao ono što mediji prenose, a potom sebe neskromno proglasio novim Ruždijem, na koga je, obratite pažnju, „kao na pisca“, a ne kao na savetnika crnogorskog Krivokapić Ranka, Srbija bacila fatvu jer se neko samo usudio da primeti da, takve reči, ne doliče savetniku predsednika parlamenta.

Danas, 2012. upravo taj seoski siledžija iz metafore, koji razbija prozore kad mu se prohte, a ako mu kažete, ej savetniče, nemoj, nije u redu – on odbrusi, u stilu:

– Ma nosi se, ja ću da razbijam koliko hoću jer mi se ne dopada tvoja kuća, ni prozori, ni to odvratno selo, koje je za vreme Rimljana pripadalo velikom vojskovođi Luciliju Pantrozu Starijem, a zatim ste ga vi osvojili i sada se bunite što, umesto da vas sve pobijem u čestitom i pravednom atentatu, ja samo napišem da bi bilo dobro da je potencijalni atentator kod koga je pronađen eksploziv isti i upotrebio jer je RS genocidna tvorevina, i ko hebe Dejtonski kretenski sporazum!

Nikolaidis možda jeste pisac. Možda je, Nikolaidis kao i Ćosić „dobio“ i Nobelovu, osim Evropske i ne znam koliko nagrada za književnost. Nije sporno. I kao pisac, Nikolaidis i Ćosić imaju prava na svoje političke stavove, čak i kada bi oni završavali u verbalnom ekstremizmu, terorizmu i fašizmu u svom delu. Pa još kad bi ta dela imala umetničku vrednost, milina! Nikolaidis, da se razumemo, i kao političar može da priča šta hoće, ali u tom drugom slučaju, ako tom pričom ohrabruje upotrebu eksploziva i snajpera na ma kog predsednika zvao se on Boris Tadić ili Milo Đukanović – Nikolaidis je izrekao međunarodni politički stav.

Ako ga je izrekao, ponavljam rečima koje su mediji preneli, taj stav je izliv najprimitivnijeg i najopskurnijeg petparačkog dnevnopolitičkog fašistoidnog divljanja čoveka očito nedoraslog za funkciju koju obavlja. Ne čudim se Ranku Krivokapiću što ima takvog savetnika, čudim se Milu Đukanoviću što trpi takvog Ranka sa savetnikom koji upotrebu eksploziva smatra civilizacijskim pomakom! Kažu, bio Andrej iznerviran jer ne voli genocidnu, od međunarodne zajednice smišljenu tvorevinu. Pa, nisam joj ni ja, zbilja, ljubitelj, nisam ljubitelj ni nezavisnog Kosova, a pogotovo ne Dodika ili Tačija, ali ne mogu da zamislim da bi mi palo na pamet da ohrabrujem ma koga da diže u vazduh ma koju dvoranu u Prištini ili u Banjaluci jer tamo sede Dodik ili Tači! I svakog ko bi ohrabrivao na takvo šta, a bavio se politikom smatram zastrašujućim siledžijom, koji u bahatosti čak i zaboravlja značenje reči civilizacija, a o pomaku civilizacijskom nema ni pomena.

Nikolaidisa su, međutim, posmatrajući ga kao pisca, a ne savetnika Ranka Krivokapića, podržali neki pisci iz Srbije braneći njegove umetničke slobode. Svako ima prava da stvarnost tumači iz perspektive koja mu se čini ispravnom. Samo što njihovo tumačenje i podršku ničim i ni od koga napadnutog crnogorskog funkcionera Andreja Nikolaidisa, koji se zalaže za upotrebu eksploziva u umetničke svrhe rešavanja političkih problema, javnost u Srbiji treba da ima na umu kada god se slučaj funkcionera Nikolaidisa ponovi, te da će uvek postupati kao sada jer verujem da ti ljudi smatraju da brane nekakav princip, viđen iz njihove perspektive.

Nikolaidisa su, neki opet u CG i Srbiji, kritikovali istim stilom koji koristi i Nikolaidis, tako da to ostaje na nivou njihovog međusobnog obračuna koji običnih građana ne treba da se tiče. Većine građana se, srećom, ne tiče.