Moda odricanja

Naš premijer se malo odrekao od druga Slobe. Smatra da i mada je bio autoritaran Tito nam je mnogo ostavio. Zarad „evropske Srbije, bolno mu je što je podržavao Miloševića, i oseća da mora priznati da je teško pogrešio“. Sve to u intervjuu italijanskoj Republici.

Teško je objasniti onima koji aplaudiraju unapred svakoj Vučićevoj reči i onima koji nasuprot jedva čekaju ovakve izjave, poziciju nas koji mirno čitamo sve ovo, bez želje da Vučiću spočitavamo obećanja juriša na „kuću cveća“, i da ne nabrajamo. Ako se Vučić neprekidno transformiše od kad je izabran i probran da Srbiju vodi u Evropu, možemo očekivati nove i nove izjave koje potvrđuju tu rešenost. Posebno kad su škakljivi dani u kalendaru, poput referenduma u RS, za koji Vučić još nije odgovorio onima koji ga pitaju zašto se nije jasno opredelio za ili protiv i to saopštio Dodiku, a evo, već ga sledeći pitaju kako bi se Beograd izjasnio ukoliko bi Brisel ili Vašington uveli sankcije Dodiku i RS. U takvoj situaciji da vidim ko ne bi pričao o drugu Titu i drugu Slobi.

Uostalom, odricanje i poricanje i dalje je u modi. Pa, samog proevropskog Vučića ostaviše toliki koji su ga stvorili. Među poslednjima naslovnu stranu da to i saopšti dobio je Nenad Prokić u mom omiljenom nedeljniku Nin: „Prokić: Povlačim podršku Vučiću“. Razlozi nisu materijalne prirode, prosto i Nenad Prokić ima pravo da ove godine promeni stav. Kaže „promenio sam svoju podršku, ne tuđu“. Nema razloga da mu se ne veruje. Jedino nisam razumela zašto sada političku scenu vidi drugačije nego kad je „ušao“ u podršku Vučiću. Šta je drugačije? Nadam se da će Prokić sada možda imati više vremena za pisanje.

Kad smo kod odricanja. Mislim da smo se dugo bavili onim političkim i medijskim akterima koji su na sveopšte čuđenje „doveli Vučića na vlast“ a onda ga se u startu odrekli i postali najveći kritičari. Mi koji smo se tada čudili, sa mnogima od njih razgovarali smo često na tu temu, ali osim njihovog priznanja da je sve tako bilo nikada nismo saznali zašto je tako bilo. I ta tema je, vremenom, prestala da bude zanimljiva. Čak i meni. Zanimljivije je nešto drugo. Ako su ga već doveli, ako radi to zbog čega je na tako visokoj poziciji, zašto sada očekuju od onih koji nisu učestvovali u dovođenju Vučića na tron, čak naprotiv, da se „dokazuju“ kritikujući ga. Da se dokazuju, kao šta? Slobodni mislioci? Demokratski nastrojeni građani? Čekajte, ali oni su to nesporno bili i ranije, zašto bi se sada isticali u kritikama da bi udovoljili biznis-političarima koji preko noći menjaju ideje, mišljenja, izbore. Izvinite na poređenju, stara engleska poslovica kaže: „Neka se šugava kobila češe, moja je šija čitava“. Rodili ste Vučića, valja vam ga ljuljati, ili objašnjavati iznova zašto ste ga onoliko podržavali? Zašto smo onomad svi mi koji nismo razumeli šta se dešava ispali glupi u društvu? Ali, pustimo to.

Bilo bi idealno odbaciti agresiju i stvaranje napetosti između ljudi koji imaju različite pristupe. Mislim da je i prirodno da svi mi koji ne živimo od politike i stvaranja tenzija ne možemo osećati istu količinu ostrašćenosti ni prema kome, kao ljudi kojima je to posao. Ipak, stanje društva koje još uvek ne uspeva da otkloni ni posledice mržnje iz prošlosti zahteva da se količina novih mržnji i animoziteta smanji najhitnije. U protivnom, osim međusobnih zađevica nema prostora za stvaranje iole normalne klime, gde će se razvijati stranački život, kultura, otvoriti socijalni i duhovni prostor gde će svi građani učestvovati sa jednakim šansama i sa budućnošću.