Moj kamarade…

Ne vredi se ljutiti i zamerati, i mada, jeste, bilo je tragikomičnih egot(r)ipova koji su vazda na dežurstvu, kad nas ostavi neko o čiju smrt se „valja očešati“ i onda nas obaspu tako neprohodno eruditivnim tužbalicama, u kojima, na kraju ne razumete ko je umro, oni, naricatelji ili onaj za kojim nariču. Ali i mnogo suptilniji, iskreniji pokušaji pisanja o odlasku takvog umetnika ne domašaju suštinu. Slušam ga oduvek i svakodnevno, i čini mi se nema dana da nije tako pa bar na minutu pred odlazak na spavanje, ja, elem, koja za svaku sliku iz života, politički trenutak, kakvu estradnu farsu, foliranje „pjesničkih guza“, šibicarenje „sjecikesa, ljudi oko teatra“, odmah imam ilustraciju u bljesku sasvim određenog Arsenovog stiha koji je sve to već nadmašio opisujući ga jednostavno, precizno, ubojito, cinično, sjetno, moćno. Prosto Arsenovom oku ništa nije moglo promaći, kao što njegovom sluhu nije mogla promaći nijedna falš nota. Nota bene: Nota je lepa reč da se pomene kada se o Arsenu piše, e da, ali kako se na nju nadovezati. Rečju, ako bih se odlučila na malenu definiciju čoveka koji izmiče definicijama, i ne može stati između dviju obala, a ne između zapete i tačke rekla bih, Arsen Dedić je možda jedini apsolutni sluhista antišmirant, koji je decenijama bio naš savremenik. I, ne može se pisati o smrti tog antišmiranta, jer mrdni ljevo, mrdni desno – šmira je manje ili više sve što se kaže.

ZAŠTO JE OVO VAŽNO? Zato, ponajprije, što prvi put, od kada je neko velik otišao, mi se suočavamo sa tim da je on uistinu bio ličan, privatan, samo svoj, da je birao prijatelje, kao što je birao glazbu, da se pri tome znao oštro suprotstaviti nametljivcima, koji bi ga, da su samo smjeli tako intimusno treskati po ramenu, što bi im kasnije dalo za pravo da izgrade karijeru na memoarskoj građi: Arsen i ja se volesmo tajno, a sad kad ga nema daj da se o tome kliče i nariče. O, kako se od toga umeo ograditi, naročito poslednjih godina, sluteći „tamo, tamo da putuje“, i ogradivši se lako i duhovito od svih onih koje bi mu posle smrti kačili kao posebne znalce njegove duše. Pri tome, gledam sve te poslednje intervjue, on je uspevao „čistit svoj život od nepotrebnih ljudi“ (kamion odvozi smeće) tako elegantno ne vređajući nikog, već samo otresajući prašinu ili prhut sa ramena u dva poteza. Maestralno. I, važno je zato što je to svima koji pišu negde jasno, i svi se snebivaju, i svima je nelagodno. I treba da se snebivaju. Ako nas je Arsen odlazeći strogo, ali pedagoški naučio da se stidimo opšte uravnilovke, u kojoj je sve svejedno, u kojoj se slavi pučka, tobože pučka demokratija koju su smislili podlaci, da svaka šuša može da se okuša pljujući po vrednostima, ili gde jedne iste novine promovišu Arsena i šoviniste s desna ili s ljeva.

Arsen je pre odlaska sve nacrtao. I sad precizno znamo, o znamo, kakvi čudesnici sa svih strana sveta behu Arsenovi prijatelji, braća. Zna se kakva mu je bila ona publika, njegova do kraja, često izvankoncertna, često izvansveta. Zna se koga je volio strasno, makar za jedan dan, gdje je sve bio, gdje je sve ljubio i kakve žene, kakve je sve žene ostavljao, Isukrste, i kakve su ostavljale njega. I na kraju Gabi, maestro Mateja, i dvije unučice koje je tako predano i inspirativno umio obožavati i učiniti da se osećaju posebnim, kao svako poseban jer ga je dotakla Arsenova NOTA. Nota kojom se oglađava neka udaljena zvezda, ili nečujnost padanja snega. Ne smijem reći više ni reč. Opasno, na granici nedopustivog je opisivati Arsenovu veličinu. Nastaviti voleti ga i slušati, e, to može.