Ovih dana gostovala je tri dana u Beogradu Sandra Sterle, umetnica, „performerka“ iz Splita. Gde bi, naravno, do u CZKD. Ne bih o tome, da ne bi treće večeri, kada je održana tribina o odnosu umetnosti i hrabrosti, kada se, razgovor za tren oka pretvorio u spontanu eksploziju kreativnosti i duha koji se više ne viđa, u medijima naravno, ali, sve manje u oficijelnim „hramovima“ umetnosti, koji se bave koječime, ali ne i duhom. Ili im duh izmiče kroz otvorene prozore, ne bi li utekao od memle, filistarskih frustracija, lenjosti duha, prodatosti duše.
Mislim da je poenta pomenute večeri bio trenutak kada je nenametljivi moderator postavio, onako uzgred, pitanje: „Pa ko vlada Srbijom, zapravo“, a jedan od učesnika ko iz topa odgovorio: „Kustosi i mafija“. Smeh je bio grohotan, srdačan, oslobađajući. Ali i začudnost pred slučajnom definicijom koja određuje suštinski naše živote.
„Kustose“, prevedemo li ih iz bukvalnog značenja, u širi kontekst i na nivo simbola, vidimo ispred svih institucija kulture, ispred apsolutno svih medija, ispred svega što bi trebalo da pusti duh unutra, ali „kustosi“ na mrtvoj straži, poput revnosne policije, stoje na vratima hramova kulture i slobodne razmene ideja i mišljenja i ne puštaju nikog ko miriše na duh, na lepo, na dobro, na neukaljano.
Mafija je takođe prisutna, možda i ne samo na razini simbola, već kao obavezna pratnja oveštalih „kustosa“ tamničara slobodnog duha. Zato je to veče u CZKD bilo jedno od onih „sanatorijumskih“, onih „čarobnobregaških“ (Tomas Man), nakon kojih lakše odživiš dan koji dolazi sutra. U kom se ponovo suočavaš sa moralnim invaliditetom društva koje ubija, laže, krade, obmanjuje, kurva se, šuruje sa ološom, klanja se bitangama, obožava polusvet. Taj urušeni sloj patološkog probitačnog sveta gleda da saplete duh na svakom koraku, da ubljazga svakog da se ne bi primećivale razlike između ljudi i skotova, da podmetne, piljariše, podvali, osakati. To društvo od zla oca i od gore majke, jeste mejnstrim srpske kvazi kulture, kvazi slobodarskih medija, kvazielite. I nikad ne udaraju jedni na druge. Solidarnost nitkova je zastrašujuća.
Mi smo zatrpani, dolaskom svake nove vlasti, novim aferama koje ne vode nikud, mi nemoćno posmatramo te spojene sudove međusobnih optuživača i optuženih koji potom zamenjuju uloge, i mi smo kontaminirali svoje živote, baš kao što je kontaminirano sve što se nekad ticalo duha, pameti, talenta, lepote, vrednosti. Postavlja se pitanje, krucijalne važnosti:
Šta da se radi? Nešto se mora poduzeti hitno! U svojim kućama spašavajte vlastitu decu, izvan kuće, spašavajmo sve što se spasiti može. Padaju mi na pamet neki stihovi, dva različiti pesnika, potražite ih u zaboravljenim bibliotekama. Pa jedan kaže: „Treba zapaliti sve što može da gori! Revolucijo! Ono što ostaje je „Čovek“! A drugi veli: „I kad nema našeg Duha, među nama jednog sveca, treba i bez bela ruha, biti deca, biti deca!“. Za početak, primeniti kompilaciju!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
