Most ide u Njujork, a Kosovo?

Ako je to bio argument, čak i mnogih od nas koji smo ga (argument) ponavljali zapušenog nosa, a sve u slavu demokratije, reklo bi se da nas je snašlo već sada novo zlo, jer upravo stranke koje je narod „hteo“, ako ni zbog čega, a ono radi tih nekih „promena“, rade upravo drastično suprotno volji narodnoj. Ili neko misli da SNS radi po volji narodnoj stavljajući Mlađana Dinkića kao ravnopravnog sastavljača i pregovarača nove vlade?

I da Toma nije rekao: „Da su krali krali su i pare i izbore, ali to smo rekli u kampanji, a sad idemo dalje..“. I da Vučić nije već sašio Mlađino novo odelo na pruge, da je sve teklo kao med i mleko, volja naroda je rekla hoćemo SNS i još neke, a nećemo Dinkića i još neke. I ajd sad neko da objasni tu obrnutu logiku, ili da parafraziram Dinkića, tu logiku destrukcije demokratskog uređenja zemlje, koja je dopustila da preslatki Mlađan Dinkić opet postane alfa i omega i ovih pregovora, kada volja narodna ama nije htela ni da čuje za dotičnog, ni za stranku mu.

Pa nije se valjda Mlađan Dinkić sam nametnuo jednoj tako velikoj, u narodu podržanoj, stranci „promena“ kakva je, po rečima njenog vođstva, SNS? Pa nije valjda Mlađan Dinkić, koji ni sada, dok traju ovi pregovori, ne prestaje da zahebava celokupno građanstvo umirući od smeha, dok opisuje sebe citatima iz ranih radova „Partibrejkersa“, baš, poput onih ljudi koji se smeju na sahrani, ili govore o omči u kući obešenog – pred narodom koji grca u gladi, žeđi, znoju i suzama, pred Srbijom gde zaista, a ne samo metaforički, jedino sahrane mogu i moraju da se obavljaju svakodnevno i u porastu su, bez obzira na paklenih 42 stepena? Na ulicama nam Bejrut. Bombe, eksplozivi. Po putevima, srpski rulet, gde se klinci ubijaju vožnjom, ili ih ubijaju drugi,

SNS je već sada izneverila volju građana dopuštajući Dinkiću (čiji ugovor o Fijatu izgleda kao scenografija za pozorišnu predstavu „Crnina lepo pristaje Edipu (Elektri)“) da bude glavni baja. Dinkić pred Vučićem crče od smeha recitujući : „Biti isti, biti poseban, biti samo svoj“. A samo mu falila gitara, pa da zapeva jedinu uistinu odgovarajuću pesmu posvećenu Vučiću i svim izigranim građanima Srbije glasalim za SNS: „Ne veruj mi noćas, svakog časa nudiću ti više“.

Demokratska stranka je, tek, posebna priča. Čaršijom se pronosi, ne od juče, SF story kako je DS, a uz pomoć DB, uništila samu sebe. Razlikuju se samo imena ljudi iz vrha DS koji se kao glavni akteri tog razbijanja pominju, u zavisnosti ko priča. Ono u čemu se, pak, nepristrasni posmatrači slažu staje u nekoliko reči. Pa, da, ima istine da je DS uz podršku DB razbijena, al’ sad ko je tako hteo, i da li zaista vrh DS ima veze s tim, teško je reći. Ali, mediji su ovih dana puni priča o raskolima unutar DS, koji ne liče ni na šta drugo, do na dalje razbijanje stranke, a ko to radi, e to verujem, znaju određene službe, građani ne mogu ni da pretpostave, počev od moje malenkosti.

No, stvari stoje ovako. Ako izuzmemo kao demantovanu „tuču“ dvojice funkcionera DS (dva potpredsednika stranke!) od kojih jedan ovih dana ima pune ruke posla zbog nekih privatnih građevinskih preduzetništva (Šutanovac), ostaju prepucavanja na liniji Jeremić-Đilas, za koja upućeniji čaršijski zvezdočaci tvrde da je uvod u raskol Đilas-Tadić i borbu za presto u DS. Jeremić kao najveći dobitnik tranzicije u kojoj smo svi gubitnici, nedavno je dobio još jedno odličje od Dodika ili Kuste, više se ne sećam, pred odlazak u Njujork. Njujork gde će predsedavati nečemu za šta se ne zna tačno kakav će biti učinak za Srbiju, ali se pominju vrtoglave cifre koliko će Srbija iz budžeta plaćati Jeremićev boravak u Njujorku, po sistemu, „ima se može se“. Jeremiji, sveukupno, odlično ide. Nedavno se i Toma u Utisku nedelje pohvalio da mladog Vuka vodi sa sobom, jer jedan je Vuk, koji se tako zdušno borio za Kosovo, da osim što je, opet za sebe, ušićario atribute velikog patriote, od Kosova za Srbiju ne osta ni da se ručak osoli. Ali, tu su patriotske basket-stranke da „pokrivaju“ glavnog bacača, koji je bezbolno završio karijeru ministra spoljnjeg od „Pozderca do Obilića“, kako je poetski spinovano od jednih istih krugova koji su brinuli o njegovoj karijeri, priznajem, uspešno.

Tadiću, kao najvećem gubitniku ne samo ovih izbora, već i šire, stavljaće Jeremića oko vrata, nikad kao medalju (počasti pripadaju samo Jeremiću i skrbnicima mu) uvek kao kamen koji će Tadića i dalje vući na dno. Vuk Drašković, o Vidovu danku, reče Tadiću „Nevjera ti sjedi uz koljeno ispod skuta pije ladno vino“. U pesmi „Kneževa večera“ ta nevjera zove se Vuk (Branković). Đilas se, interesantno, u epskoj poeziji ne pominje, ali ga Jeremić optužuje da hoće da „uzme dušu“ DS (ako stranke uopšte imaju dušu, duša demokratske stranke otišla je 2003. da se nikad u Krunsku ne vrati!!) a na Đilasove optužbe da je „sramno“ koja je lova uzeta da bi se Vuk J. baškario po Njuci, Vuk upoređujući sebe sa mostom preko Ade (!!!), odgovara kontraoptužbom da je most bio skuplji!! Ruku na srce, ni za most ne znamo sasvim tačno koliko je koštao, ali ovo poređenje Jeremićevo sebe sa mostom, nadilazi i Andrić grad i Đavolju varoš, po količini egotripa nafilovanog sigurnim leđima u koje duvaju snažni vetrovi sa sve četiri strane sveta. Mladi Metju Peri (ima sličnosti, zar ne) srpske kontrarevolucioinarne diplomatije pobedio je i Tadića i Đilasa i sve odreda, samo još neko vreme oni Vukadinovićevi iz NOPO da se ne dosete!

A kad se dosete, eto nama Vuka, živi bili pa videli, kako dolazi na belom konju kao jedini mogući kandidat za svaku buduću kandidaturu u Srbiji. Ko umije njemu dvije, a umiljati, lukavi Vuk za razliku od tupavog umiljatog janjeta, ne dve nego četiri ovce siše, a kad mleko presahne, pojede sve četiri na ražnju. Tri je već pojeo, četvrta kaže: Dalje nećeš moći! Ali, nije se s Vukom šaliti.

E, da, još ovo da vam kažem. Glasam da najbolji anonimni komentar forumaša o pregovorima bude ovaj: „Zanimljivo. Dinkić i Qrčić pričaju o tajkunima. A Beko što je posetio ožednelog Grobara, a Mara Karić na mitinzima i Bogoljub (koji samo što se nije vratio)…“