Čitam u Danasu da je hrvatski predsednik Josipović (onaj s dobroćudnim licem, koje podseća na našeg Ivana Tasovca) boraveći u SAD progovorio o korupciji u hrvatskom fudbalu, te otkrio da se utakmice „nameštaju“. U Srbiji se namešta sve. Ali nema ko da kaže. Od tendera preko utakmica do najnovije kampanjske nameštaljke o tome zašto bi Kosovo, država bez ljudskih prava, trebalo da uđe u UN i OEBS!
Eto, onomad upitana Nataša Kandić, jedna od vodećih zagovornica ove, bez sumnje, u određenim krugovima veoma popularne teze (projekta) o tome da bi Kosovo trebalo da uđe u UN, OEBS (ako ne i u Bečku operu, komitet za Nobelovu nagradu, NASU, i uopšte sve institucije od globalnog naučnog, etičkog, i estetskog značaja!) na pitanje zašto, dala je sledeći odgovor: „Srbija treba da podrži članstvo Kosova i u Savetu Evrope i u OEBS, jer se time povećavaju obaveze Kosova prema poštovanju ljudskih prava manjina“. Priznajem da sličan argument za ulazak jedne ultrakriminogene, narkodilerske, bejrutizirane i kabulizirane države kakva je Kosovo (ne po srpskim, već po međunarodnim standardima!) nikada nisam čula. To je jednako sumanuto kao kada bi neko na bizarno pitanje „zašto mislite da bi Milorad Ulemek Legija trebalo da postane selektor Bitefa ili član SANU“, odgovorio „zato jer bi se time povećale njegove obaveze da poštuje ljudski život kao najveću vrednost, manje razmišlja o atentatima, a više o unapređenju nauke i kulture“!
No, dobro. Svaki proizvod, pa i najbolji, kada mu istekne rok i deklaracija, stavlja se, u poštenim kućama, van upotrebe. Slično je sa humanitarnim organizacijama kada prestanu da se bave svojim nekad korisnim primarnim poslom i zađu u interesne sfere državnih politika i opskurnih interesa. Ali, za to je potreban tržišni inspektor, koji je deficitarna roba u Srbiji. Ovde bi i za najobičnije izbacivanje pokvarene kobasice iz megamarketa bio potreban neki Eliot Nes. Pa, o čemu dalje da pričamo?
No, vratimo se onoj lepšoj temi, hrvatskom predsedniku Josipoviću. Mislim da je za otvaranje priče o nameštaljkama u fudbalu i inim koruptivnim radnjama trebalo stisnuti petlju pa lično progovoriti, a ne isturati nekakvog hrvatskog profesora Čupića da o tome priča. Jer uz sve poštovanje, svaka takva priča završi u poslovici o karavanima koji prolaze uprkos svekolikom lavežu. Kada sam predsednik progovori o toj „svetoj fudbalskoj stvari“ i ujedno je stavi gde joj je mesto, to jeste krupna stvar. Jer korupcija u sportu – pa još neprikosnovenom fudbalu, oko kojeg su nedodirljivi VIP sastavljeni od: prljavog kapitala, politike, huligana, jedno je od najmračnijih pitanja korupcije. Zameriti se takvoj ekipi, a ne podilaziti im, zaslužuje svaku hvalu. Kada bi ovo značilo da je Josipović povukao šnjur i da će klupko zbilja početi da se odmotava, i prelije, iz Hrvatske u Srbiju, bila bi to jedna zacelo dobra vest.
Poslednja dešavanja na relaciji SNS i DSS uverila su i poslednjeg optimistu da naša opozicija baš koliko ni vlast nema nikakav dugoročan plan. Ni čitav niz medijskih ekspertiza nije doneo rezultat, i Srbija je ostala uskraćena za saznanja šta se na relaciji te dve stranke dešavalo za samo tri dana. Od sastanka na kome je, bar po pisanju Večernjih novosti, SNS nudio svašta, a Koštunica prema poetičnom naslovu kod Manojla Vukotića „odbijao čaše i ovale“ (voli čovek samo da „razbija ko od šale“ i povremeno pripaljuje) do koliko sutrašnjeg posipanja pepelom lidera SNS i pravdanja stranim ambasadama oko toga da sa Koštunjavim nisu ništa ‘teli za ozbiljno nego kobajagi, pa da l’ je bilo slanja stenograma stranim ambasadorima ili, kako Vučić tvrdi, nije, i tako u nedogled. Na Kosovu, za to vreme, haos sa suspendovanjem svih ljudskih prava nealbanskog građanstva nastavlja se.
U Kosovskoj Mitrovici, trogodišnja devojčica srpske nacionalnosti povređena je u utorak uveče nakon što je na krovu zgrade iznad stana u kojem se nalazila eksplodirala bomba. Oko 100.000 Srba onemogućeno je da se služi telefonskim saobraćajem, šteta se procenjuje na pet miliona evra. Da li na Kosovu uopšte nešto normalno funkcioniše, recimo sudovi koji bi trebalo da procesuiraju stravične zločine ubijanja dece na Bistrici, masakra seljaka u Starom Grackom, neslobode kretanja, gladi, i niza drugih zločina nad ljudskim pravima – čini se da to nisu ta osnovna i najvažnija pitanja kojima se Srbija, ali i UN i OEBS bave. Naprotiv. Od krilatice „nisu važne teritorije nego ljudi“ došlo se do toga da se, kada je o Kosovu reč, niko ne bavi ljudskim životima nego statusom teritorije i grabežom oko političkih funkcija albanskih funkcionera. Pa i to ide s lošeg na gore. Sklanjaju se dosadni „mekši“ kadrovi, dočim se oni živopisni, s poternica tipa Haradinaja i ostalih, čuvaju valjda za bolje dane.
Odnekud se stvarno mora početi s rasvetljavanjem nameštaljki. Makar to bio fudbal, odakle je krenuo dragi naš susjed Ivo Josipović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
