Naš Beograd

Nedavno me sestričina, tek pošla u prvi razred, pitala kako se zvala moja OŠ. Rekla sam „20. oktobar“. „Baš glupo“ komentarisala je malena. „Taj broj ništa ne znači, moja škola se lepo zove ’Braća Ribnikar’, to je pravo ime“. Auuu, što sam se uvredila, nemate pojma. Ugrizem se za jezik rešena da sedmogodišnjoj omiljenoj „bezobraznici“ objasnim neke stvari. I krenem… Ona, koja inače voli moje priče, na ovu je ostala prilično ravnodušna. Čak i kad sam njenu braću Ribnikar uplela u celu stvar. I ubrzo sam odustala od rodoljubivog vaspitanja i vratila se ponovo na priču o „Carevom novom odelu“. Možda ćemo preko Andersena lakše stići do istine o tome kako se na putu do škole i đaka izgubio jedan toliko dragoceni datum. Ovaj razgovor vodila sam u septembru, ovih dana sam ga se ponovo setila.

Možda je trebalo organizovati paradu poštovalaca 20. oktobra prestoničkim ulicama da bi nam bilo jasno ko su oni koji bi izašli na ulice i gađali nas kamenjem, ako bi do toga uopšte došlo. Da smo paradirali takvim povodom svih ovih godina, verujem da bi sve bilo drugačije.

Delim mišljenje svih onih koji smatraju da Beograd nije onomad demoliran zbog gej parade, već je gej parada bila samo povod za izazivanje nereda, a gej populacija u Srbiji, izmanipulisana od strane države na evropskom putu… Nikakva sloboda tog dana nije osvojena i ničija ljudska prava nisu odbranjena. Policija je ni kriva ni dužna nastradala, takođe zbog besmislene odluke s vrha vlasti, o tome da je bezbedno održati je. Kakva je to parada koju nijedan građanin Beograda nije video, a čije učesnike je po završetku, policija taksirala do kuće, u maricama? Zašto su ljudi koji su paradirali pristali da ih ponižavaju u toj potemkinovskoj lakrdiji? Baš ovih dana čitam jednu zanimljivu knjižicu o položaju homoseksualaca u Španiji za vreme Frankove strahovlade. Taj ih je mrzeo više nego Hitler. Užas šta je frankovska falanga radila tim ljudima. Dakle, fakat je da fašizam ima nešto protiv homića. Ali tu se svaka sličnost s beogradskim dešavanjima završava. Ako se rušenje Beograda i napadi na državu ponove ma kojim drugim povodom, jasno je da nedavni izgredi nemaju apsolutno nikakve veze s gej paradom.

Početkom godine žuta štampa, ali i ozbiljne TV emisije bile su kao po dogovoru pune proroka, astrologa, hiromanata i vidovitih novinara koji su za jesen 2010. predviđali ulične nerede, pa čak i atentate na političare i druge bitne likove iz javnog života. Odmahivala sam s nevericom, jer ne verujem vidovnjacima, kad, ene, gle. Ovih dana tek što preživesmo „generalnu probu“ tokom gej parade, pa „generalne probe“ reprizu u Đenovi, vrh države se danima o jadu zabavio pretnjama glede večitog derbija. Dačić je oprao ruke izjavivši da policija ne određuje da li će se utakmica igrati ili ne. Fakat. Valjda nije vlasna. Vidite kakav kontinuitet legalizma. Ali, policija beše vlasna i čak hvaljena od medija do ministra policije ili obrnuto, da na demonstracijama verbalno edukuje demonstrante umesto da ih sprečava da ruše grad. Zanimljivo, zaista, budući da se gradonačelniku ovde osporavalo pravo da kaže svoje mišljenje o rizicima koje gej parada nosi sa sobom, proglašavan je od većine, pa čak između redova, i od predsednikovog savetnika za medije (ko god da je to) za notornog homofoba samo stoga što je radio ono što mu je u opisu radnog mesta: brinuo o Beogradu i svim Beograđanima. Lično nisam našla niti jednu sličnost između besmislenih izjava gospodina Palme i odgovornih izjava Đilasa u vezi sa gej paradom. Palma ipak brine o jagodinskom zoo-vrtu i akvaparku i sve što kaže protiv gej parade, njemu je čist politički ćar i poen. Gradonačeknik mora da brine o Beogradu i o bezbednosti imovine i lica. E sad, zašto spin doktori policajčeve tirade demonstrantu („ovde si došao da rušiš moj Bgd.“) vazdižu do ciceronskih visina, a civilnom licu Đilasu, kome je takva spika u opisu radnog mesta zapušavaju usta, treba pitati okolo.

Momci u Đenovi jasno su sami rekli da je njihov protest politički. Onda bi se moralo videti, ukoliko bi se tokom večitog derbija ponovili neredi, ko stoji iza tog političkog protesta. Čak i teroristi svuda u svetu kada učine neku štetu jave da su je oni počinili i navedu razloge. U protivnom njihov čin ne bi imao nikakav smisao ni za njih same. Ovde je na sceni priličan kukavičluk političkih faktora koji se kriju iza dečaka na ulici.

Dvadesetog oktobra 1944. Beograd je oslobođen od fašističkih okupatora. Tokom 12 dana teških borbi poginula su 2.944 jugoslovenska borca i 960 sovjetskih vojnika. Srećne ti rane, dragi naš Beograde, i srećan još jedan 20. oktobar u slobodi. Nadam se da niko normalan ne pomišlja da je moguće srušiti jedan iskusni grad-heroj. Nadam se.