Naš najbolji prijatelj

Ovu misao ostavio nam je u nasleđe nemački filozof Imanuel Kant i hvala mu na njoj, jer poučava, nadahnjuje i tera nas na razmišljanje. Zvezdano nebo ne opčinjava samo mudrace, već i obične ljude, posebno decu, svakog čoveka. Uostalom, u to ste se i sami uverili, bilo da ste početnik ili zvezdočatac sa dugim stažom.

I tako je od postanka ljudski um podizao pogled ka nebesima tražeći odgovore na najvažnija pitanja koja su ga opsedala. A tamo, u mudrom plavetnilu svilenim koncem nanizani đerdani zvezda čuvaju inicijale stvaraoca ex nihilo. I dok učenjaci i danas, sa pregnućem, zadivljeni i, manje više, nemi i nedorečeni pred ovim najvećim čudom proučavaju zvezde, one mirno i sa ljubavlju pozivaju svakog od nas, mnogo življe i stvarnije – nego što u prvi mah možemo da razumemo – da se družimo. Zvezdano nebo je tu od kad se čovek rodi pa do smrti. Ono poznaje svakog od nas. Zvezde pamte naše bespomoćne poglede usmerene ka nebu i naše srećne dane, kada smo ih brojali sa nekim koga volimo, kao deca i kasnije, kao velika deca. One sijaju i pletu najneverovatnije utešiteljske skaske i za bogate i za siromašne, i za đačića i za studenta, i za umornog radnika treće smene i za brodskog kapetana, za mace, kuce, baš za sve. Samo se treba setiti da postoji to nebo nad nama koje sa skrivenom, ali nepokolebljivom ljubavlju čeka da mu se obratimo kad smo usamljeni, tužni, malodušni, izgubljeni, srećni. Ono ima autentičnu priču napisanu za svakog od nas i ništa ne naplaćuje da nas sasluša i odgovori. Potrebno je samo zrno naše mudrosti, mašte i truda da to razumemo i da mu se obratimo.

Mladoj ženi će, na primer, ispričati nežnu priču o tome da problemi koji je opsedaju uopšte nisu tako strašni kako joj se u surovoj vrevi svakodnevice koja je raspamećuje često čini. Polako, mlada damo, reći će. Hajde, posedi malo na klupi u dečjem parkiću kad padne prvi suton, i pogledaj me. Ja sam ovde zbog tebe. Tvoje oči su, takođe, dve moje sjajne zvezde snohvatice. Ne nerviraj se zbog sitnica, pa ni krupnica, ne pridaj važnosti onome što remeti tvoj mir. Udahni duboko, osmehni se i shvati da je svet tvoj, i samo čeka da ga osvojiš. Hajde, hajde, glavu gore, lepotice! A kad dotična lepotica podigne glavu i ugleda tu fulminantnu tvorevinu nepoznatog autora, pola problema je već iza nje, samo je potrebno da nastavi ovaj razgovor sa starim ponovo otkrivenim najboljim prijateljem, nebom. I vrati se kući ohrabrena i uverena da može sve i može odmah, naravno, ako se potrudi.

Jer zvezdano nebo nad nama priča i o tome kako je Doroti sa prijateljima Lavom, Strašilom i Limenkom tražila Čarobnjaka iz Oza, e da bi na kraju puta shvatila da je kod kuće najlepše, ali je na tom putu morala da prođe kroz razna i mnoga iskušenja. Nebesa blaga, blistava i brižna otkrivaju nam kako se korača ka sreći, ali ne možemo očekivati da nam sreća sa tog istog neba sama padne na glavu.

Sreća se osvaja ljubavlju prema bližnjima, dobrotom, verom, nadom, trudom, marljivošću, otvorenošću i osetljivošću za drugo biće. To je taj moralni zakon zapisan u večnosti na zvezdanom nebu. Tako jednostavan i čitljiv. A opet, nema od njega veće mudrosti. Onaj ko ima oko – pročitaće ga, a svako je pozvan da to otkrije i učini.

Na kraju, nebo nas poziva da se setimo reči zvezdanog ljubimca, Egziperijevog Malog Princa: „Čovek samo srcem dobro vidi. Istina se očima ne može sagledati.“

Šta, zar još oklevate? A nebo čeka samo na vas.